Pravac

400 rsd
Odlomak iz knjigePravac

Повратак у осамдесете

(у Крупари, са Ђорђем Кубурићем)

Прошлост је једино извесна,
враћам се у осамдесете,
у пределе белог сна,
исписан црвено-црном бојом сете.

„Најлепше певају заблуде“,
пристао бих да се врате,
„пристао бих све што хоће“,
само да ме се љубави сете.

Шта не бих дао за сећање,
што би рекао Борхес,
на Итаку да се вратим,
али Итаке више нема,

о сновима да сведочи
остала је само од песка песма.

Лирика јужних Карпата

Тамо нећу, а овде ме не желе,
куд да се денем,
ој, планино, старино, леле,
по тебʼ ходим, на врх се пењем.

Стрма је узбрдица,
а крила немам да полетим,
не мари, не мари,
к мени силази соко птица.

Још се снег бели
на Карпатима јужним,
завијају вукови моји верни,
зову ме гласом тужним.

Упркос свему, опстаје песма,
дух места никад се не сели,
да слободно певају
могу само усамљени и смели.

На Стражилову

Звезда Данице, звездо рана,
у овој суморној јесењој ноћи,
изведи ме на пут старих дана,
спаси ме тишине, речи немоћи.

Ти си звезда мога данка,
што сијаш изнад Стражилова,
поздрави, поздрави ми Бранка,
мога брата злаћаних слова,

који вечно бди у тишини.
Ој, звездо, сестро на висини,
пробуди сунце, песму у мени,
нек ме обасја ове тавне јесени.

(Стражилово, 3.11. 2019.)

Икаре, не лети високо

Икаре, не лети високо,
не узвисуј се превише,
ниси ти птица, ниси соко,
ни анђео што крилима маше.

Не иди дело од земље,
нема нигде слободе,
нека те снови, пусте жеље,
у бездан небески не воде.

Врати се своме роду, Икаре,
не узноси се у заблуди,
довољно је што летиш изнад шикаре,
буди близу, нема поезије без људи.

Не удаљуј се, о, Икаре, брате клети,
не остављај ме самог,
јер само сунце може да лети,
нама је земља дата, земљу дао нам Бог.

Ноћ је. Баш лепа ноћ

Ноћ је. Баш лепа ноћ.
И месечина, бела светлост,
и киша сипи блага.
Лепа је моја драга
док безбрижно спава.

Ноћ је. Баш лепа ноћ.
Тишина, само срца било
бубња у ушима.
Док читам, у себи
препознајем Толстојево лудило.
Кајем се због сваке речи
коју сам изрекао.
Жао ми је непријатеља својих.

Ноћ је. Баш лепа ноћ.
Мирише земља после кише,
тихо бесаница испарава.
Бдим. Зурим у даљину,
можда још неко не спава.

Категорије: , Izdavač:
Autor: Vlasta Mladenović

Mladenovićeva zbirka simbolično otvara novu Presingovu ediciju koja će objavljivati poeziju srpskih i regionalnih pesnika, ali i prevedenu poeziju. Ključ za izbor autora je u svojevrsnom mataforičnom duhovnom vrtlogu koji se može naći u njihovoj poeziji a koji određuje pesnikovo promišljanje i iskustvo koje se nalazi u korenu poezije.

Poznati srpski pesnik Vlasta Mladenović ima specifičan izraz: njegova poezija je jezgrovita i ne rasipa pažnju na manje bitne sitnice, već se fokusira na razmatranje ključnih antropoloških i teoloških tema. U toj borbi on se ne ustručava da „potkači“ i licemerne političke vlastodršce, što poeziju čini istovremeno i misaonom – duhovnom, i socijalno angažovanom. Kritika se, međutim, ne mora svesti isključivo na državna pitanja, kritikovati se može i ono što je pojedinac u svom životnom hodu svesno ili podsvesno iznedrio, pa makar taj pojedinac bio i sam autor, koji istrajava u toj samokritici i meditacijama kroz čitavu zbirku. Samim naslovom on ukazuje na čvrstu utemeljenost u svojim stavovima i svojim stihovima: iako na momente melanholičan, Vlasta Mladenović je daleko od patetike na koju smo navikli prilikom čitanja religiozne ili patriotske poezije. On će bez zadrške reći šta je naumio, bivajući pritom duboko poetički oslonjen na istok Srbije, predeo večite pesničke inspiracije.

НЕ ПЛАШИМ СЕ ВИШЕ
„Господе како се овде брзо смркава.“
Данило Киш

Не плашим се више да омркнем.
То је довољно за почетак, први корак,
да савладам мрак,
утваре, сенке, опсене.
Јесте мрачно
и јесте страшно,
овде може свашта
да ти се деси,
подла је мисао ташта.
Мој пут је дуг,
осуђен на вечност,
Гледам смрт у очи
и, гле чуда, она се боји,
јер лажно сведочи,
зна да ништа не значи,
зато се повлачи.

У БЕСПУЋУ ЈЕЗИКА
(за Илеша Фехера, преводиоца)

И ништа више,
ништа није као пре,
сећање је божји дар
и опомена у исто време.
Све је тако далеко,
није песник оно што је рекао,
него што чини,
сенка коју прати у даљини.
Бледо је небо
спуштено над равницом,
сам у бескрају,
вучем књиге,
тешке таљиге.
Све је бесмислено,
о, моја погрбљена сено,
тишина једино има сврху
и сан у који тонем,
гласан а нем.

Autor

Recenzije

Trenutno nema recenzija.

Be the first to review “Pravac”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *