У замку Тананур време није текло као другде. Минут је могао бити вечност, а нека вечерања тишина могла је потрајати вековима.

Феликс Харт, четрдесетогодишњи чувар замка, одржавач, понекад и једини његов становник, није веровао у приче о духовима. Живео је у западном крилу, радио свој посао без много питања, и више се плашио рачуна за грејање него сенки у ходницима.

Све до тог дана.

Он је био и један од најновијих становника замка, обзиром на то да је у њему боравио тек нешто више од недељу дана. Никога од запослених још увек није ни познавао. Као адвокат коме је посао ишао јако лоше и већи део године му је у ствари био годишњи одмор, стално је био у потрази за додатним извором прихода. Покушавао је да се бави писањем, савлада вештачку интелигенцију, спортовима. А пре десетак дана му се појавила прилика да лето проведе чувајући и одржавајући Тананур и то уз своту коју није могао да одбије. Донео је са собом гомилу књига, лаптоп и у слободном времену, кога је иначе било јако пуно, покушавао да савлада основе вештачке интелигенције. Једног дана је одлучио да истражи подрумске просторије и тамнице замка. Идеју му је дао масивни старински кључ који је случајно пронашао у дневној соби… или бар оном што је сматрао дневном собом. Кључ је нашао потпуно случајно, није знао шта отвара, али је нешто у њему говорило да треба да крене.

Испробавајући браву за бравом у замку у коме никог од послуге није било, Феликс је обишао готово цео замак. Једино што је било остало су подруми, тамнице и друга кула. У првој, нижој, у коју се улазило из ходника на другом спрату замка налазила се Феликсова спаваћа соба. Поглед одозго је био божанствен, због чега је и изабрао ово место за спаваћу собу. Малене степенице водиле су из собе на кров куле који је био раван и са кога је такође имао прелеп поглед, Друга кула, виша, налазила се у вишем делу дворишта Била је такође прислоњена на зид замка, с тим што није имала никакав видљив улаз. Ово је збуњивало Феликса

„Како да одржавам нешто у шта не могу да уђем?“, запитао се једном приликом кружећи око куле.

Међутим, проучавање ове куле оставио је за неко друго време. Сада је сишао у тамницу, и испробао кључ… који се савршено уклопио и откључао врата.

Врата тамнице су шкрипала као да плачу. Била су дебела, гвоздена, са заковицама које је рђа јела као гладна звер. Тамница је била на крају спиралног степеништа, низ које је ходао само једном, из радозналости, али никада до краја. Сада је корачао с лампом у руци, дах му је пуштао облачиће у хладном ваздуху, а под ногама је пуцкетао камен.

Када су врата попустила и отворила се уз тресак, срце му је на трен стало.

Из мрака, два ока.

Није био пацов. Ни животиња. Ни дух.

Била је то девојчица.

Седела је у ћошку, леђима на зид, скврчених ногу, косе упетљане у чворове. Лице јој је било бледо, као под танким слојем прашине. Носила је прљаву белу хаљиницу и гледала га без речи.

„Хеј… ти си… стварна?“, изустио је, не верујући сопственим ушима.

Није одговорила.

Пришао је полако, устручавајући се као да би је дотицање могло уништити. Стао је на неколико корака.

„Ко си ти, дете? Како си дошла овде доле?“

„Овде сам… дуго.“ Глас јој је био тих, готово као шапат, као да није користила гласне жице годинама.

„Јеси… заробљена?“

Климнула је. Поглед јој није био испуњен страхом – више… мирноћом. Као да је прихватила све што јој је судбина доделила.

„Хајде. Идемо. Вадим те одавде.“