Manifesti snova: antologija srpske poezije

1.800 rsd
Odlomak iz knjigeManifesti snova: antologija srpske poezije

Славиша Крстић (1970)

СОНЕТ О ЗАЈЕДНИЧКОМ ПИСАЊУ

У паралелама наших погледа
десно се око у левом, лево у десном,
као океан у своду небесном,
из којег лије киша, огледа.

Две невидљиве црте, два споја,
две линије утекле с дланова
из јаве међу боре из снова,
моја несаница и сненост твоја,

упредају се у кафу однету са стола
и чај до чијег дна још гутљај оста.
Две инспирације стале на пола

пута између океана и неба.
Две видљиве обале невидљивог моста
с којег, као речи у песме, полеће јато зеба.

Драган Хамовић (1970)

ГРАД

Свом граду припишем удео
Личних а угластих одлика
Тамо сам прелепо лудео
Под облаком, сâм без облика

Град што ме одозго купио
Којечим кршена, кушана
За мој је рачун откупио
Улице Лазара, Душана

Шта могу на тргу продати
У ово данашње бесцење
Могу још кадгод проходати

На излазе ранојесење
Граде, тад немој ме одати
(Реч више не умем додати)

Гојко Божовић (1972)

ГЛАСНИЦИ НЕВИЂЕНОГ

Наши страхови су гласници невиђеног.
Свет се расуо на искуства стечена
У часу објаве и у муклим искушењима.
Оно што је било доступно сада се
Повукло с нашег хоризонта,
Као црни коњаник из нашег света.
Имена су се вратила стварима,
Једно по једно, трагом бледог сећања,
Али ни ствари више није било.
Ни даха добро познатог ветра
Помешаног са страхом, костима и пауцима.
Наши страхови су гласници невиђеног.

Ана Ристовић (1972)

СНЕГ У ЦИПЕЛАМА

Не гради се кућа на збиркама есцајга
мада која кашика више
понекад добро дође.

Не гради се кућа на новим завесама
мада другачије погледе
с времена на време
треба заклонити новим платном.

Да би дом био дом, између осталог
треба ти и много тога
чега би се унапред
одрекао, врло радо.

Слушај шта кажу Ескими:
да би саградио добар игло
годинама мораш да носиш
снег у ципелама.

И шпенадлу, заборављену
у оковратнику капута, близу жиле куцавице.

Ален Бешић (1975)

НА ОБАЛИ КАНАГАВЕ

Галебови, ти прехлађени евнуси,
узвитлани над пурпурним
таласом. Баш као на једној
слици Хокусаија. (Код њега су
море и Фуџијама исто –
узаврели индиго оперважен чипком.)
Галебови, камиказе у бришућем лету.
Хаику заигран на длановима бога…
На обали Канагаве
узалуд сам тражио погодну
метафору.

Понекад мислим да у
томе и јесте све: док сунце
излази, више од једног имена
имати.

Мирјана Ковачевић (1976)

ФОТОГРАФИЈА

фотограф нуди ми
сјај блица
он би да овековечи
тренутак
лично за вас – пита

помислих
фотографија
раја и пакла
кроз калеидоскоп
мог страха

Енес Халиловић (1977)

ЈЕДНА РИЈЕЧ

Један човјек је желео да изида кулу до неба.

И дато му је.
Али му је речено да може покушати
то што нико није остварио
уз услов да заборави само једну ријеч
које се касније никада неће сјетити.

Човјек је пристао.

Почео је да зида, и зидао је, брзо, спретно,
као нико прије њега,
али је заборавио ријеч прозор.

И никада његова кула није добила ниједан прозор.

И још зида,
у својој жељи зазидан,
зато не види ни небо ни земљу.

Зоран Антонијевић (1979)

СВЕТЛОСТ

Светлост је доле –
рекли су нам маглени анђели.

Пратили смо их низ уске
степенице спиралне тамнице.

Зидови су се све више сужавали
док нисмо у једну тачку стали.

Кроз рупу смо пропали и у ружичњак
бели пали пред златоглаво дете
које прозбори –

овде нема сунца и месеца,
овде само светле звона.

Јелица Кисо (1979)

ПОГЛЕД С НЕБА

Обузела ме је паника
поцрвенела сам
заборавила сам речи
из одлучујуће улоге у школској приредби
Тражила сам објашњење
у мори јаког светла
Сјај се угасио у очима
као да сам се растајала од пријатеља
осетих јак стид
нисам се показала како треба на свом задатку
могла сам се само вратити кући
била сам прилично уморна
спустила сам поглед с неба

Милица Миленковић (1989)

БОЖИЋНИ КОЛАЧ

Мајка ће, о Божићу,
прсте у њиву
у семе
у жито
да умеси мушку снагу
воденицу
точак и камен.

Мајка ће, о Божићу,
волове у јарам
кућу крај друма
змију под амбар
мртве под праг.

Мајка ће
још само крст по средини,
раскршће и путоказ.

Категорије: , , Izdavač:
Autor: Dejan Bogojević

Iz predgovora priređivača:

Naši autori slobodno oblikuju svoja iskustva, primećujemo odlike prethodnih epoha: avangarde, moderne, postmoderne, ali su prisutni iskoraci ka novim izmima, do potpuno autohtonih izraza i umeća pevanja koja ohrabruju našu već široku i jaku / jarku pesničku scenu. Raduje pojava nesvakidašnjih eksperimenata, koji nisu eksperiment radi eksperimenta, već dolazak na vrlo oneobičen način do poetske istine i iskaza koji će preživeti test vremena. Sve se kreće u smeru jedan pesnik – jedan poetski pravac.
Po tematskom kodu, pesme u ovoj antologiji su raznovrsne, od ljubavnih, životnih, onih koje opisuju susret sa smrću, odnos prema tragedijama, preko anegdotskih, ispovednih, buntovnih, humorističkih, citatnih, erotskih, dijaloških, istorijskih do mitoloških, igrivih, imaginativnih. Prisutne su i pesme koje na brutalno istinit način opisuju sadašnje vreme, poništenje umetničkog i ljudskog, instant doživljaje i instant filozofije svakodnevnog trenutka.

Provodeći dosta vremena sa knjigama, časopisima, poezijom uopšte mogu izvesti iskustveni zaključak da je srpska poezija izuzetno živa, živahna, žilava i da je to žanr koji je u našoj književnosti najvitalniji. Pesme agilno nalaze put do čitalaca – i postaju (ostaju) deo njihovog umetničkog iskustva. Poezija se istinski čita i istinski voli. I pored nedopustivog odnosa književne kritike prema poetskim knjigama, posebno ako uporedimo odnos iste prema prozi, pre svega romanima; pesma opstaje posedujući vlastiti život kao predodređenu nagradu.

Autor

Recenzije

Trenutno nema recenzija.

Be the first to review “Manifesti snova: antologija srpske poezije”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *