Ova višeslojna zbirka pesama već i naslovnom vremenskom odrednicom upućuje čitaoca na autorkinu zamisao da se zagrebe po tematski tabuiranom i normama obeleženom ženskom bivstvovanju u bračnoj i svakoj drugoj društvenoj zajednici. Žena-sat sebe pronalazi zaglavljenu u samoći svakodnevice, upućena na ulogu koju jedino ona može odigrati, režiranu u večnoj provinciji, trajno orijentisanoj da takva i ostane. Žena-sat u takvom okruženju život samootaljava, stojeći u redu sebi sličnih, ne mareći za indiuvidualizam i ne dičeći se ličnom osobenošću. Istovremeno, ova zbirka u sebi nosi oštru kritiku domaćeg mentaliteta, britko i lucidno se noseći sa pitanjima nedostatka ambicija, ne mrzeći svoju glavnu junakinju, već joj, nasuprot tome, osvetljavajući put do konačnog izbavljenja.