Било је нешто мало после један после поноћи док сам возио уз кривудави пут ка Власинском језеру. Небо је било потпуно без звезда, као да је црна тканина прекривала све изнад мене. Мој стари, вечито неисправни пежо 407 дрхтао је као болесник, на ивици да се прегреје. Знао сам тај звук мотора, суво куцање, једва прикривени хук вентилатора, и сваког часа очекивао да казаљка температуре скочи у црвено.

Кратка светла већ месецима нису радила. Зато сам возио искључиво под дугим, не марећи што би то негде другде привукло полицију. Али овде, у овим пустим планинским пределима, патрола је била ретка као и сама светлост.

Ауто се већ неко време понашао све горе и горе. Због честих путовања поправка код мајстора, кога обично чекам месецима није била опција. Претпоследњи пут кад сам пролазио овим путем морао сам да станем једном у близини хидроцентрале Власина да се не би прегрејао. Сада сам морао два пута. Овим темпом идући пут нећу моћи уопште да идем за Ћустендил овим путем. Јежио сам се од помисли да ћу морати да идем за Куманово, затим за Криву Паланку, па одатле за Ћустендил, потпуно равним, али неупоредиво дужим путем, са два гранична прелаза. По равном путу Пежо је ишао нормално.

Иако сам се уз ово брдо пењао ко зна који пут, сваки пут сам подједнако помислио да оно уопште нема крај и да ћу се пењати у бесконачност, док се казаљка која показује температуру воде опасно пењала ка сто степени. Пут је водио из кривине у кривину до бесвести док се Пежо једва вукао уз њега. Али, као и сваки претходни пут, проклети успон је имао крај. Тај крај дошао је са првом кућом у селу Власинска Округлица. Прошао сам поред маркета у Округлици поред кога је умела да стоји патрола полиције, а које сада, срећом није било. Лево је пут водио поред језера ка неколико ресторана и прелепих вила на узвишењу са погледом на цело језеро. Ја сам продужио право. Искористио сам низбрдицу и одсуство полиције да прегрејани ауто возим на лер. Убрзо је достигао брзину од сто педесет километара на сат кроз насељено место. Али температура у хладњаку се спустила.

Напустио сам Округлицу овом застрашујућом брзином и кренуо ка одвајању путева од којих један води ка граничном прелазу Стрезимировци и граду Пернику, у коме сам провео студентске дане. Други пут води у Босилеград и даље ка Ђустендилу, Дупници и јужној Бугарској. Од овог одвајања почињала је област коју су моји пријатељи отуда називали „Постојебина“. Обухватала је цео пут и сва насељена места уз њега, као и нека места која нису баш уз пут, попут села Топли Дол, Горње и Доње Тламино, Радловци и Голеш. Постојебина се завршавала у улици Петар Берон у Ћустендилу, познатој по увек доступним бесплатним паркинзима. Ова необична улица чини да се човек, одмах по уласку у Ћустендил нађе у центру града.

У Ћустендилу сам први пут био пре неколико година када сам путовао преко Бугарске за Ставрос и био сам потпуно згрожен. Стигао сам тако око једанаест увече када није било живе дуже на улицама. Нигде није било ни путоказа. Имао сам утисак да сатима тражим излаз према Дупници. Лутајући тако по пустом граду улетео сам у двориште напуштене фабрике са једним или чак и више огромних црних димњака. Одмалена имам фобију од високих а уских објеката. Највише од топола, али и од таквих димњака. У том дворишту ме је ухватила таква паника да сам једва успео да изађем из круга фабрике. Занимљиво је било то да никада више нисам успео да пронађем ову фабрику, а пар пута сам покушавао.

Размишљајући о необичној фабрици прошао сам одвајање и нашао се у Постојебини. Наишао је последњи успон, па је казаљка опет кренула навише, али то ме више није забрињавало. Овај је трајао пар стотина метара, и после њега је до Босилеграда била је низбрдица и равница. Почев од велике низбрдице која је ишла све до села Божица, првог насељеног места у Постојебини. На почетку низбрдице поново сам пустио ауто на лер и поново достигао озбиљну брзину. Секао сам кривине и возио супротном страном пута као Енглез. Иако је од скретања почела невероватно густа магла, кроз коју су се дуга светла једва пробијала, вероватноћа да у ово доба неко наиђе овим путем из супротног правца била је чисто теоретска. Овај крај је био невероватно слабо насељен. Захваљујући готово свакодневном путовању овим крајем пут сам знао јако добро.

А онда, изненађење. На једној јако оштрој кривини испред које стоји знак црна тачка, отприлике на пола пута између одвајања и Божице стајао је човек. Висок, витак, сед, стар око педесетак година. Носио је одело и необичан сиви дуги капут који је изгледао као да је из осамнаестог века. Био је наслоњен на знак и гледао у мом правцу. Због густе магле сам га видео само пар метара пре него што бих ударио у њега.