Uvod

Maria

Budim se gotovo uvek pre budilnika. Rukom napipam sat i isključim ga.

„Zar je već vreme? Kao da smo legle malopre.“

Sara me gura a i ona takođe mora da ustane. Mrzim ovo doba godine. U stvari mrzim sve. Sada sam u fazi da mrzim svoj jadni život i jadnu sebe. Da mi nije Sare ne znam kako bih izdržala. Pre par godina došla sam iz Meksika. Rafael me je doveo jer je dobio stipendiju, a nakon pogibije roditelja više me ništa nije vezivalo za tu zemlju. Ipak, beda i siromaštvo samo su pojačavali moj strah i moje stanje. U današnjem svetu biti bogalj i nemati para nikako nije dobro. Zato je Sara insistirala da pođe sa mnom. Ona je moja dalja rođaka, koja takođe nije imala nikog bliskog. Tako smo se našle. Ja imam brata… ali… Teško je… Raf se nikad nije pomirio sa mojim nedostatkom. Brat mi je i volim ga, ali samim tim što živimo na suprotnom kraju grada i što niko ne zna da smo u srodstvu dovoljno govori da me se rođeni brat kao stidi. I to me ubija. I ubija mi samopouzdanje. Ipak, zahvalna sam jer me je odveo iz one rupe i pružio mi krov nad glavom. Konačno mi ništa ne fali. Imam svoju sobu. Nekog male stvari čine srećnim. Ja sam jedna od njih. Čista posteljina i krov koji ne prokišnjava.

„Kad radiš, Sarita?“

„Popodne. A ti? Kad imaš časove?“

„Isto. Hoćeš li da malo prošetamo?“

Mrzim jer mi treba pomoć. Skoro pa ništa ne mogu samostalno. Ustanem polako, lelujajući se. Još uvek se malo zanosim, mutno mi je sve pred očima, ali kad stavim moje teglare razaznajem slike.

„Polako, da li Rafael danas dolazi?“

„Ne. Javio mi je da ima obaveze.“

Kako se približava godišnjica smrti mojih roditelja, mene hvata panika. Sama sam u ovom svetu i teško mi je. Ali Sara me bodri svakog dana. U početku, nismo znale koje su mi mogućnosti i za šta bi mogla da se školujem. Onda je ona otkrila privatnu praksu koja sponzoriše ljude sa manama i osigurava im posao. Tako sam se pokrenula sa mrtve tačke. Moj izgled bio je druga.

„Maria, mi querido (draga moja), šta sam ti rekla! Ti si apsolutno prelepa! Devojke ubijaju za tvoju boju kosu, rade intervencije za podebljanje usana a ti imaš sve to prirodno.

„A telo, Sari? Ovo? Vidi me.“

„Samo treba da se zategneš. Čim sakupim malo para idemo na bazen i u teretanu ti i ja.“

„Sarita, ne želim da uzimam od tebe.“

Isto tako ne želim da uzimam od Rafaela. I on naporno radi, uči i igra fudbal da bi nam obezbedio bolju budućnost. Kada izađemo napolje udahnem sveži vazduh. Najviše volim rano ujutru da šetam, kada Sunce tek grane. Tada mi jedino ne smeta.

„Zaboravila sam, posle škole idem na vajarstvo.“

„Ok. Ja ću raditi do kasno. Čula sam u kuhinji da imaju neki banket. Ako ostane klope, donosim.“

„Važi. Hvala ti Sara, za sve.“

„Nema na čemu. I Maria, ti nisi svesna koliko si prekrasna.“

Sara mi je stalno to ponavljala. Da se ljudi ne ravnaju po fizičkom izgledu. Da se ne dele da bogate i siromašne. Već da svako ima dušu i srce i tek nakon upoznavanja istih, možeš da doneseš sud. Kao da je to lako? Kako kad nisam primala blizu nikog?! Na časovima i u školi jedva prozborim koju reč sa kolegama. Imam utisak da mi na čelu piše da imam manu. Sama sam sebi najveći neprijatelj. Nisam ni dečka nikad imala. Ne tako davno, u Meksiku poljubio me je Hesus, prijatelj koga znam ceo život. Poljubio me na rastanku i to je jedini poljubac za koji znam.

Još dve godine i biću fizioterapeut. Odlučila sam da uposlim ruke, umesto očiju. Toliko toga može rukama da se uradi. Može čak i da se priča rukama. A sad sam krenula i na vajanje koje me smiruje. Svu negativnu energiju usmerim na glinu i stvaranje skulptura. Učitelj nije zadovoljan, jer misli da u meni čuči talenat koji nikako da se ispolji.

Kaže, pravi trenutak će tek doći.

I bio je u pravu.