Ne treba mi mnogo da izađem iz ovog dvorišta, pređem magistralu i odmah uđem u moje dvorište. Ne javljam se turistima niti me zanimaju, mada oni ni ne znaju da sam vlasnik zgrade u kojoj borave. Sreća što imam poseban ulaz i lift koji me očas posla izbaci na peti sprat.

U mom penthausu je tiho i mirno. To mi iole pomaže da saberem rasute misli. Nakon što se istuširam, idem pravo u radnu sobu. Ulazim gledajući u tri laptopa kako lepo strimuju bez administratora i samo sa moderatorima.

Na prvom lapu piči serija, na četu žene komentarišu radnju i glumce, ništa posebno tu nema. Na drugom sam ostavio akcione filmove, tu ima nekih simpatičnih prepiski, ali ne i mom oku zanimljivih. Na trećem se vrti muzika, pa obratim pažnju ko je sve prisutan, jer je aktivnost poruka pojačana. Dok pratim jednog sumnjivog, uključujem i četvrti laptop povezujući se sa mojima. Valja meni biti u toku sa ovim slučajem oko Biljane.

Kad god neko od kolega izbaci izveštaj, odmah čitam. Odlično im ide za sada prikupljanje kontra dokaza. Ne oglašavam se porukom da sam tu prisutan. Ne zato što ne želim, već što sam pristrasan. Koliko god meni Biljana bila iritantna, činjenica je da smo povezani preko najboljih prijatelja. Mada, pre bih rekao da smo svi zamršeni kao kučine. Iako nekad ne možemo zajedno, ne razdvajamo se.

Misli mi prekine zvono mobilnog. Kad vidim da je Ćesar, molim Boga da ima dobre vesti.

„Druže, je li se javio ministar?“, to je jedino što me trenutno zanima.

„Upravo sam s njim završio razgovor. Trebaju mu kopije dokumenata da bi je provukli kroz sistem i uradili dvojno državljanstvo, i to retroaktivno.“

„Odlično, sad ću zvati ove moje da im proslede sve što treba.“

„Jarane, radi šta znaš, samo je izvlači. Nije ona ovo zaslužila. Majke mi, osjećam se krivim. Da se nisam pokupio i kao ostavio Emu, ne bi do ovoga došlo.“

„Veruj mi da se i ja osećam odgovornim. Da smo im rekli koji je plan da sklonimo Dražena, ne bi one krenule tebe da brane a Emu da spašavaju“, od sve muke se nasmejem.

„Sad je gotovo, ako išta zatreba a da mogu pomoći, ne gledaj kol’ko je sati, već zovi.“

„Važi, čujemo se“, prekidam mu vezu.

Brzo zovem načelnika i pričam šta i kako. Na moje iznenađenje, obraduje se kao malo dete.

„Sad ću im lično sve proslijediti i tražiti iste sekunde da je provuku“, priča. „Neće nju ovaj nesoj gurnuti u ruke svojim džukelama makar je ja branio!“

„Je l’ se desilo nešto u međuvremenu?“

„Čuj, vrše pritisak koliko noćas da je isporučimo. Ne dam! Ne može tako! No, dobra stvar je što ima i onih iz Srbije koju su zvali da je spasimo. Otimaju se oko nje ka’ da je ratni zločinac. Ovo na svijet nema što kod nas ima.“

„Zvao sam neke moje tamo, pa to su ti što vrše pritisak da je spasemo“, otkrijem mu.

„Nek si zvao! Ne dam je, zapamti što sam reka’! Odo da završavam državljanstvo“, prekine mi vezu.

Pošto svako radi ono za šta je zadužen, ja otvaram krivični zakon da vidim gde kakvih rupa ima. Kad shvatim da ću osvanuti, kuvam sebi pola litra kafe. Mislim se u sebi, joj, Biljana, ako uspem da te izvučem, sve ću ti ovo s kamatom naplatiti.