PROLOG

– Klubovi „Luks“, braća Belov.

Moj otac je bacio debelu fasciklu na moj sto, zatim se mirno smestio u stolici preko puta mene. Džejson Lorens, moj šef, moj otac, moja podrška u životu i kreten za ostatak svetske populacije.

– Dobro jutro i tebi oče – pozdravim ga.

– I dalje sam ljut na tebe, Adriana.

– Oboje znamo da to ne traje dugo – nasmešim se osmehom koji čuvam samo za njega.

– Poštujem tvoj život, ali Danilo je bio čovek na mestu.

– Daniel, tata, Daniel, ni ime mu nisi zapamtio.

– Ime nije bitno, važno je da te trpi – ističe, po njemu, ozbiljan problem.

– Ne želim tipa koji će umeti da me trpi.

– Nego?

– Pa za početak, bilo bi dobro da se ne boji mog oca.

– Dušo, svaki tvoj dečko mora znati jednu stvar. Nestaće sa lica zemlje ukoliko te povredi, zato i treba da me se boji.

Moj otac smatra da je vreme da se udam, ali isto tako smatra da se moram udati za mlakonju kome ću šefovati. Bolje ja njega da kecam nego od mene. Ah, živote.

– Prestani da se petljaš u moj ljubavni život, mene ne interesuju tvoje ljubavnice – kažem mu po ko zna koji put.

– Aha.

– Nema veze, preskočimo to. Vratimo se na posao. Šta sa ovim klubovima?

– Braća Belov su nam jako važni klijenti. Gomila tužbi, gomila para. Oni su vlasnici šezdeset noćnih klubova pod imenom „Luks“.

– Šezdeset? – izbuljim oči.

– Tako je, uglavnom su sarađivali sa Maksimom ili Aleksom, ali kao što znaš Maksim neće raditi godinu dana a Aleksa mora na operaciju.

– Znači, sada su oni moj problem?

– Tako je. Oni su veoma važni klijenti i koliko god njihovi zahtevi bili čudni trudićeš se da ih ispuniš – kaže mi ozbiljno.

– Šta to znači?

– Imaćeš pune ruke posla sa ovim klubovima.

– Obično ne radim ovu vrstu posla.

– Adriana, jednog dana ćeš me naslediti, vreme je da saznaš kako zapravo funkcioniše firma. Ne možeš uvek da biraš šta ćeš da radiš.

– Znam kako funkcioniše firma.

– Znaš li? Nisam opstao tolike godine zato što sam jahao „Pravdu“, braća Belov donose novac.

– Da li su oni kriminalci? – namrštim se. Moj otac brani kriminalce?

– Naravno da nisu – brecnuo se.

– Samo sam pitala.

– Ostaviću te da se informišeš. Imaš sastanak sa najstarijim bratom ponedeljkom u devet i po potrebi.

– U redu, biću spremna.

– Ne sumnjam u tebe, vidimo se kasnije, dušo.

– Ćao, tata.

Belov, a? Pa da vidimo ko su oni.