Салто Мортале

Затворе се очи
И скочи се снажно
У себе у себе

Ко преживи
Он зна
Колико му је мало фалило
Да никада не дотакне дно

Времеплов

Хоћу ли да се усудим да размишљам о времену?
Мораћу себе да сагледам као сенку
облачног дана

Залуталу мачку у изнајмљени стан

Избледеле гуме на бициклу

кабл
подземну гаражу
опустели кртичњак
кору од јабуке

и дуге редове
аутомобила
на мосту

Љубостиња

Када је Кир ставио Креса на ломачу
Крес је викао Солона
Кир је помислио да је Солон бог
Када је схватио ко је Солон и зашто га овај виче
Кир је ослободио Креса лидијског краља
Али узалуд

Солонова опомена да се све сабира на крају
Није важила на почетку

Лидије одавно нема а кажу
да је језик њихов изумро

За Љубостињу кажу да је место љубави

Место љубави нас гледа туђим очима
Нашим и Божанским

Te очи увек гледају с краја на почетак

О сунчевој харфи

Злати Коцић

Зашто морам да прескачем процепе
да их испитујем и видим

Зашто морам да прескачем срчу
и загледам у џепове случајних пролазника

(Зашто морам да знам
како град понекад поврати
и како градске животиње
маштају да хране земљу)

Зашто не могу да видим камен и рибизлу
и њихово савршенство ћутања

Тишина! Песник наступа на ТВ дневнику
донео је цвет и показује га
неко из публике одмах пита шта је то

То је одблесак светлости до вашег ока
Одблесак сунчеве харфе

Моје лице

Моје лице је меко, окренуто ка унутра. Моје лице као да
жели да упадне само у себе и склони се од света и свих
недаћа. Неки људи, напротив, имају шпицаста лица окренута
ка споља, орловске носеве и обрве што штрче, брадице које
се дрмусају самопоуздањем и покретом који некуд иде. Да
ли се чврстина карактера види по лицу? Истина ли је да не
постоји тужан човек са шпицастим лицем? Или је туга киша
која пада на сваког подједнако? Пада ми на памет и ово:
када сунце сине, моје лице може упити више светлости, више
светлости може да упије.