НАУКА ЈЕ СТАЗА ЖИВОТА

– Невероватно – рече Хенри.

– Свашта – процеди Дејвид.

Леонтије није ништа рекао, ћутао је и размишљао. Био је један од министара императора Максимилијана XX, озбиљан и посвећен човек, веран себи и науци. Подаци у које је гледао били су такви да су од научника, правили будале, а од озбиљних људи, незрелу децу. Пре би поверовао у постојање вештица и чаробњака, него у ово што се налазило испред њега. Па ипак, извештај је био такав да је било тешко оспорити га. Поред тога, његова истинитост је била потврђена прошлим догађајима. Капетан Сол је био чудан, барем су га, као таквог посматрали, али, некада и чудаци говоре истину, а често баш њима, током историје, буде суђено да донесу најбитније вести и присуствују најбитнијим догађајима у историји људског рода. Уосталом, зар не постоји урбана легенда по којој је Цариград, 1453. године нове ере, спасао човек из будућности. Легенде су легенде, па ако исте већ постоје, ово што сада чита, свакако ће постати, управо то, легенда, али и истина.

– Драги пријатељи – коначно рече Леонтије – знам да смо сви ми научници, па, пошто сте прочитали извештај Научног директората Земаљске империје, занима ме шта мислите о њему? Завладала је тишина, нико није могао да поверује да постоји било шта, што би омогућило свемирском броду да за пет минута долети од Јупитера до Земље. Још невероватнија је чињеница да је то нешто, у ствари прашина, покупљена у атмосфери Јупитера. Пред непознатим, ум се отвара, срце се шири, али, речи не излазе, јер, ни срце ни ум, не могу да одгонетну загонетку несхватљивих факата.

Леонтије, почешавши браду, скрушено рече: – Тако сам и мислио. Дакле, одговоре за императора и сенат немамо, немамо ни теорије, ни идеје, немамо ништа. Стојимо на рубу највећег открића у историји човечанства, а испред нас је „tabula rasa“. У реду, разговараћу са императором, па ћемо видети шта даље да се чини. Огромном просторијом Министарства науке Земаљске империје ширила се непријатна тишина. Цариград, центар и главни град Земаљске империје одисао је раним пролећем, небо су парали прелети летећих бродова, док су се огромне зграде купале у јутарњем сунцу, али, у овој просторији, владало је нерасположење.Леонтије је затворио састанак и одлучним кораком кренуо ка свом летећем броду. Био је нервозан, морао је да се састане са императором, да му исприча шта се то десило са „Стазом“, како је могуће да је тај брод имао толико среће, како неко може да лети тако брзо. Није знао шта да каже, први пут у животу, пожелео је да буде неко други, да се човечанство врати у мрачно доба, у време пре „Велике битке“, у дане када се живело просто, без велике науке, великих научника и великих проблема. Са друге стране, Цариград је блистао. Град је у 2589. години нове ере изгледао неодољиво. Готово бесмртни људи живели су у апсолутно бесмртном граду. Свака зграда је практично лебдела у ваздуху, магнетни повези чинили су зграде неуништивим. Иако су исте поносно пркосиле висинама, њихова сигурност је била загарантована. Станови у њима су били паметни, а људи су уживали у луксузу који су сами стварали. Све што би пожелели, тродимензионални штампачи би им у тренутку направили, док би људски умови били ослобођени ситних брига, карактеристичних за прошлост. Ваздушни бродови су лагано лебдели изнад њихових зграда, величанствени, као и њихови власници. Улице су биле покретне и паметне. Могле су у тренутку да се издуже, скупе или рашире, све у складу са потребама. Културни живот је био богат, у најширем смислу, људи су живели како су желели и не, то никоме није сметало, јер начин живота ма ког човека, није угрожавао начин живот других људи. Град је имао тачно 35 милиона и 216 хиљада становника.

Овај број људи, опслуживало је на стотине милиона робота, различитих облика и дужности. Била је то, готово, утопија. Централни део града красила је палата названа „Златна палата цара Константина Драгаша“. Да, била је направљена од чистог злата, огромна, пркосна, као сунце у подне, као мачеви хероја из 1453. године. Та палата, била је седиште Императора Максимилијана XX, цара Земаљске империје, некога ко није одлучивао, али чија се реч слушала. Владала је демократија, законодавна власт је била у рукама Сената, али, реч цара је била битна, јер, ипак је он наследник једног Константина Драгаша, ипак је он неко ко повезује звукове прошлости са данима будућности. Цар, као паметан човек, увек је, поред себе, имао министре, као саветнике, као помоћ, као људе у које се уздао. Извршна власт је била такође у рукама Сената. Леонтије је то сматрао реликтом прошлости, али, прихватио је то као неспорну чињеницу и прилагодио јој се. Мучило га је то што ускоро мора да објасни цару шта се догодило, што треба да испуни царева очекивања, а то не уме. Пожелео је да буде судија, да врши судску власт, да буде капетан брода, део морнарице, било шта, само не министар. Пожелео је, али, жеље су некада само жеље.

– Како год – рече Леонтије, више себи у браду, – научник си, а научници никада не беже од одговорности.

Док је летећи брод лагано прилазио „Златној палати“, Леонтије је тражио трачак смирености. На крају, рећи ће истину и нема чега да се плаши и стиди.