Адам Пуслојић

МОЈА ИНКАНТАЦИЈА

Једанаест туга ја ћу препатити.
Доживим ли шездесету, то је мало.
Тридесету не дочекам ли, то је тако много.

Једанаест туга ја ћу препатити.
Дванаесту омирисаћу смртоносно
из туђих руку, у туђем срцу.

Једанаест туга ја ћу препатити.
Немојте због тога дизати прашину.
Немојте због тога небеса облачити.

Једанаест туга ја ћу препатити.
А ви се громовима не гађајте
И не проливајте крв, у прашину.

Од мене су и звезде
Скренуле своје погледе.
Од мене је и смрт руке дигла.

ВОЖЊА

Возио сам на бициклу
Мртвог човека.
То је мој бицикл
Са пола точка.

На њему су погинули Б. и В.
На њему ће изгинути Г. и Д.
А гле, ја и даље возим управо тај.
Купио сам га изненада
На дан нечије сахране
И сада се осмехујем.

Признајем, дивно је имати
Ма и Пола Точка
У које се не можеш
Ни поуздати.

Возим криво.
Возим право.
Возим кривудаво.
Крии, крр, ккк, куу, аааа!

Замишљам срећна лица
Оних који управо сада
Превозе јаја, парадајз и кромпир.
А мени тутнусте једног
Просто – брбљивца.
Возиш се ту, са мном,
Мој мртваче,
А негде те годинама ишчекују!
Најпре на доручак,
Онда на ручак,
На крају на вечеру.

После хиљаду година
Улазим у неки уклети град,
Шапћући „стигосмо“.
Мртав човек баци ми неочекивано
Један свој осмех
Који је ко зна како сакрио,
Рекавши изненада

„Натраг ћу возити – ја“.

ТРОНОГА МАЧКА

Ако већ замишљате моју мачку,
Кажите себи да је сасвим слепа,
Кажите себи да је сасвим нема,
Кажите себи да је тако лепа.

Она је ноћу бела, а дању црна,
Она је моја кућна помоћница –
Ја њу шаљем у град по хлеб,
Ја њу шаљем у село по со.

Она је господарица моје куће.
Она увече навија мој џепни сат.
У вазе ставља цвеће шумско,
Хлеб и вино на дрвени сто.

Ако већ замишљате моју мачку,
Не реците ми никад да је слепа,
Не реците ми никад да је нема,
Не реците ми никад да је лепа.

Не питајте ме никада где живи,
Не питајте ме никада кад спава,
Не питајте ме никада, никада
Где јој је она четврта нога.