Ada Međica

U početku sam na Gornji špic dolazio najviše zbog toga što sam hteo da igram preferans s Lakijem Filozofom i igračem kojeg bismo ili doveli na Adu Međicu, ili bismo ga na njoj pronašli.

Stalni gosti kafane „Kod Buše“ pripadali su malim grupama čiji su članovi, čak i u kasno proleće i u ranu jesen, dolazili da se kartaju i opijaju. Ponekad, nedeljom, neko bi od njih poveo i svoju ženu. Bili su to mahom bejbibumeri prve generacije nastanjeni oko Fontane i drugih delova Novog Beograda, ali i u drugim delovima grada, sredinom svojih četrdesetih godina, koji se s prolaznošću mladosti nisu mirili. A i zašto bi. Uže društvo brojalo je petnaestak članova, a šire tridesetak. Uže društvo steklo je privilegije u kafani „Kod Buše“ jer je dosta trošilo. Prvo bi se kockali i pili tokom celog ranog i polovine kasnog poslepodneva, a onda bi do mraka samo pili. Mogli su da piju i na veresiju, sigurni da neće biti ostavljeni na cedilu ako se napiju, a ne ide im se kući ni na ručak ni na večeru. Sećam se da je Sava Harmonikaš u jednom trenutku, pijući na recku na tom prašnjavom gumnu gde ni suncobrana nema, probio granicu od dve hiljade maraka.

– Pa, kada se podeli na dane u kojima se kod Buše napio, i nije mnogo.

Kafana se sastojala od osmougaonog, trskom prekrivenog, od posivelih dasaka sklepanog šanka, prečnika metar i po. U njemu se nalazio plinski šporet i nešto malo čaša, šoljica, posuđa i escajga. Sedelo se ispod krošnji tri-četiri nevelika hrasta na posivelim, klimavim drvenim klupama i istim takvim stolovima od tesanih dasaka u etno-rustik stilu, koje je Buša pokupio ispred neke zatvorene ćevabdžinice. Kada sam ih prvi put ugledao, pomislio sam da sledeće proleće neće dočekati. Stolovi i klupe su se po ceo dan premeštali kako bi se sedelo u hladu.

Sebe sam već dugo ubrajao u bivše igrače kada sam sreo Lakija i povremeno, kada bismo doveli ili pronašli trećeg, na Međici igrao preferans.

Lakija sam upoznao sredinom devedesetih, posle promocije njegove knjige o liberalizmu za koji sam se zainteresovao pred kraj studija. Zapravo, knjiga je bila proširena disertacija o klasičnom liberalu dvadesetog veka, nobelovcu Fridrihu fon Hajeku. Na njegove ideje sam nabasao tragajući za tekstovima savremenih liberala još pre poznanstva sa Lakijem. Želeo sam da saznam kako je i pod kojim uslovima sloboda pojedinca moguća, i da li je moguća tamo gde živim. A ako nije, da postavim sebi pitanje šta treba da činim kako bih je ostvario.

Hajek je pisao da stare liberalne ideje iz devetnaestog veka ne treba prilagođavati novom dobu, već ih treba samo dosledno sprovoditi.

Mogućnost izgradnje sopstvene tvrđave me je privlačila; ideja rasta slobode, ne samo spolja nego i u svesti ljudi, koji će, spoznavši njenu vrednost, stvoriti ustanove koje će je čuvati i u vremenima kada se ona manje ceni.

Osećao sam da liberalna doktrina opravdava moje nazovi-izbore koje sam činio u životu, moja skitanja i bežanja od ovog i onog. Od bede u koju nas je, baš kada sam izlazio iz mladosti, dovela propast socijalizma.