PROLOG

– Gospođice Daglas, imate li da kažete nešto u svoju odbranu? – pita me stariji detektiv dok me onaj mlađi samo posmatra. Ne mogu da verujem da sam završila u policijskoj stanici, ponovo. Otac će me ubiti.

– Naravno da imam ali nisam sigurna da Vi imate vremena za moju priču – odgovorim ozbiljno.

– Ne brinite imamo mi dovoljno vremena – iskrivio je brk i stavio svoju ruku na naslon stolice u stilu nekog detektiva iz krimi-serija prošlog veka.

– Onda sedite – uputim mu osmeh i ispravim se.

– Sve je počelo onog dana kada sam se spremala da bacim tipa sa mosta. Da me nije pozvala moja majka i izložila mi svoje lude planove ništa od ovog se ne bi dogodilo! – moja majka je stvarno luda. – Kažite mi, molim vas, koja to majka traži muža za svoju ćerku koja ima tek dvadeset i sedam godine?

– Spremali ste se da bacite tipa sa mosta? – pogleda me u čudu.

– Pa da, tako zarađujem.

– Zarađuje tako što bacate ljude sa mosta? – raširio je oči još više u neverici.

– Ponekad, imam različite metode, nekad ih upucam, izbodem nožem, otrujem, sameljem u industrijskoj mašini za meso, pregazim kolima… – pokušavam da se setim svih svojih metoda za ubistvo.

– Čekajte malo… Vi ubijate ljude? – uspravio se.

– Hello, to sam maločas rekla – je li on glup ili gluv?

– Priznajete da zarađujete novac ubijanjem ljudi? – trepnuo je nekoliko puta kao da je pokvaren. Ma šta je njemu?

– Naravno, ponekad ih i mučim, ne mogu samo hladnokrvno da ih ubijem, to ponekad nije pravedno a i, priznajmo, nema tu zabave.

– Vi to radite iz zabave?

– Ne, nego zato što su loši ljudi zlikovci, silovatelji, ubice, nasilnici a neki su samo kolateralna šteta, moram da upotpunim priču – ne mogu ubiti samo glavnog negativca i završiti priču posle dva poglavlja.

– Priču? Čime se vi bavite, gospođice Daglas? – napokon se oglašava mlađi detektiv. Dobro je, ume da priča.

– Pišem kriminalističke romane. „Gospođica Luda“ – istaknem ponosno. – Znam, znam, ime mi je ludo, ali u moju odbranu bila sam šašava tinejdžerka kad sam počela sa pisanjem, nisam baš očekivala da ću se proslaviti – izdeklamujem vedro i odjednom se začuje glasno TUP.

– Je li se on to upravo onesvestio? – pogledam u starijeg detektiva koji leži na podu. Jednostavno je pao.

– Jebote, nisam znala da sam toliko poznata, definitivno moram da tražim veći procenat zarade od izdavača.

Mia

– Nikad, slušaj me dobro, nikad više nećeš pipnuti nijednu ženu – nagnuo ga je preko ivice mosta spreman da počini prvo ubistvo u životu.

– Mia!!!! – glas moje majke se prolomi celom kućom.

– Jebote kevo, koji ti je đavo? Hoćeš li da me ogluviš? – okrenem se besno u pravcu vrata moje sobe. Gde je ona uopšte? Kunem se da je glasnija od trube.

– Pripazi na jezik, gospođice, i silazi dole imamo goste! – vikne još glasnije, ako je to uopšte moguće.

– Ne mogu, upravo se spremam da bacim tipa sa mosta! – okrenem se ka laptopu.

– Baciću ja tebe, silazi dole!

– Isuse, ala je naporna – prevrnem očima.

– Pa Vejde, izgleda da imaš sreće, poživećeš još malo – sačuvam otkucan tekst i sklopim laptop. Bolje da odem do majke.

Ne mogu da verujem, zar opet? Prevrnem očima i siđem niz stepenice.

– Mia, ovo je moja nekadašnja kolegInica sa posla Tina, a ovo je njen sin Sem – majka mi ljubazno predstavlja goste. Moja majka je bivša manekenka koja i dan danas izgleda mrak, a ja sam naravno lepa na nju, međutim ova njena koleginica je ispeglana, toliko je zategla lice da ne može da se nasmeje kao ljudsko biće. Podseća me na karikaturu, a njen sin? Pa on je čist gej. Kako znam? Moj najbolji prijatelj je peder, ili gej kako kažu u Evropskoj Uniji.

– Drago mi je, ja sam Mia, jedinica i ponos moje drage i prelepe majke – nabacim veštački osmeh i izludim majku. Šta? Ti si me zvala?

– Sedite molim vas – moja majka ponudi i svi se smestimo.

Sranje, koliko je sati? Skoro će pet, obećala sam koleginici da ću je menjati na kratko, moram da se rešim ovih ljudi za deset minuta. Misli, pišče.

– Kako vam se dopada grad? – pita moja majka.

– Miran je, nismo mogli više da izdržimo u Los Anđelesu, tolika buka – Tina zamahne veštačkim noktima, ako ne pripazi iskopaće nekome oko.

– Seme, kako fakultet? – pita ga moja majka.

– Odlično, upravo sam diplomirao – kaže Sem piskutavim glasom i odmahne rukom kao majka. Lažno se zakašljem da prekrijem smeh a majka me izrebri pogledom.

– Šta si studirao? Modni dizajn? – pitam vedro.

– Da, kako si znala? – oduševljen je.

– Tvoja garderoba govori sama za sebe – koja je usput više ženska nego muška.

– Hvala, sam sâm je sašio.

– Naravno da jesi – nasmešim se.

– Seme, Mia bi mogla da ti pokaže grad? – moja majka se naravno ubacuje. Volim moju majku ali ono za manekenke i pamet je totalna istina, dobro poluistina u njenom slučaju.

– Voleo bih to, usput bih mogao da ti dam par saveta o izboru garderobe – odmeri me tip onako s visoka.

Stvarno? Kači se sa mojom omiljenom duksericom? To mi je duks za pisanje, donosi mi sreću i inspiraciju.

– A ja ću ti zauzvrat pomoći da pronađeš dečka – tùšē.

– Mia! – vikne moja majka.

– Molim? – manekenka i njen sin izbulje uči.

– Moj sin nije gej – počastila me, pa rekla bih sa namrgođenim izrazom lica ali ne vidi se od previše botoksa.

– A ja sam još uvek devica – zatrepćem i ustanem.

– Moram da idem, bilo mi je drago što smo se upoznali, nadam se da nećemo skoro ovo ponoviti – namestim lažni osmeh i odem u svoju sobu.

Povodadžijski podvizi moje majke su upravo postali očigledni, ranije su bili suptilni, ali danas? Potpuna katastrofa.