Сапфо (око 600. пре нове ере)

[55] Кад умреш…

Кад умреш, умрећеш скроз.
Без помена,
без права на живот,
јер међу ружама Пјераиде
ти место немаш. Него
кад једном одеш,
тумараћеш као сен
чак и у кући Хадовој,
међу мртвима.

Жерар де Нервал (1808–1855)

El Desdichado

Ја сам мрачан,– самац, без утешна мира,
Принц аквитански кога кула крије:
Једина ми звезда мртва је, – а лира
Звездана са Црним сунцем Меланхолије.

У гробној ноћи, ти што ми јад спира,
Врати ми Позилип, мора Италије,
Цвет који радошћу болно срце дира,
Чардак где се бршљан око руже вије.

Личим ли на Љубав, Феба?… ил’ Бирона?
Краљичин ми пољуб још челом румени;
Пећином сирене сањало се мени…

Двапут смело пређох преко Ахерона,
Смењујућ` на лири с Орфејева крила
Уздахе светица и гласове вила.

Пејо Јаворов (1878–1914)

Нирвана

Спавају вечне воде, безбрижне воде – дубоке,
у њима се огледају небеске звезде,
ми пловимо, звезде нас боду кô жаоке,
и дрхтимо због дубина што под нама језде.

Спавају вечне воде, дубоке воде -безбрижне,
над њима се нагињу хоризонти мрачни.
И шаљемо погледе безнадежне,
а страхови се показују тачни.
Те прастаре воде, вечне воде – кристалне,
дубоке и безбрижне, изазовно ледне…
Страх нас да пијемо – душе страдалне,
бесане, безнадежне, бескрајно жедне.

Сара Тиздејл (1884–1933)

Није ме брига

Кад будем мртва и блистави травањ
из косе проспе на ме капи кише,
скршеног срца нагнеш ли се к мени,
није ме брига више..

Смирена бит ћу ко лиснато стабло
ком гране свија киша која пада,
и њемија ћу бити, каменија срца,
него што ти си сада.

Георг Тракл (1887–1914)

Јесен усамљеника

Обиљем плода тамна јесен трепти,
пожутео је сјај лепих летњих дана.
Из трошне љуске чиста плавет лети;
лет птица бруји од старих предања.
Помуљано је вино, тих одговор цепти
кроз загонетке овога благог ткања.

И овде-онде крст врх пустог хума;
у рујну шуму једно стадо сврну.
Облак над водом језди попут чуна;
починуо је тèжак; звуци трну.
Вечери крило плаветно без шума
дотиче сламну стреху, земљу црну.

Кроз веђе трудног сад ће да се јави
рој звезда; хладне собе спокој сколи,
Анђели тихо излазе из плавих
очију оних које љубав боли.
Шумори трска; кошчата језа дави
кад црна роса капље с врба голих.

Алфонсина Сторни (1892–1938)

Улица

Отворени пролаз
између високих зидина.
Сваког тренутка
тамна уста врата,
цеви трема,
спроводне смицалице,
за људске катакомбе.
Нема ли језе
у предворјима?
Мало насиља
у узлазној белини
степеништа?
Корачам журно.
Свако око које ме мотри
множи се и расипа.
Шума ногу,
ковитлац летећих
кругова,
облак крикова и шумова,
одвајају ми главу од трупа,
шаке од руку,
срце од груди,
ноге од тела,
вољу од њеног споја.
Горе,
плаво небо
умирује своју прозрачну воду:
њим златни
градови броде.

Марина Цветајева (1892–1941)

Андре Шеније се попео на стратиште…

Андре Шеније се попео на стратиште,
А ја живим, и то је страшан грех.
Има времена – железних – за све.
Није песник ко пева док барут мирише.

И није отац ко са сина што иде на ратиште
Дрхтећ скида оружје, убојни плех.
Има времена када је сунце – грех.
Није човек ко у наше дане живи и дише.

Сергеј Јесењин (1895–1925)

Не дозивам, не жалим, не плачем…

Не дозивам, не жалим, не плачем.
Ко с јабука белих цветни кад
Све ће проћи. Сувим златом начет,
Никад више нећу бити млад.

Више нећеш трептати ко птица
Срце, зимом дотакнуто злом.
Ни земља ме брезинога цица
Не намами бос да лутам њом.

Душе скитње! Све ме ређе пренеш,
Све ми ређе палиш уста пламна.
О свежино моја изгубљена,
Очи бујне, поплаво помамна!
На жељама шкрт сам ко на злату,
Мој животе, беше л` ми тек сан?
Ко на рујном да пројурих ату,
С прамалећа кад заруди дан.

Лишћа бакар тихо капље с клена,
На том свету пролазно је све…
Нек је свака ствар благословена,
Све што дође да цвате и мре.

Чезаре Павезе (1908–1950)

Земља јеси, и смрт јеси…

Земља јеси и смрт јеси.
Твоје годишње доба је мрак
и ћутање. Од тебе
ништа на свету није
даље од свитања.

Када изгледа да се будиш
јеси сушта бол,
бол ти је у очима и крви,
али ти не осећаш. Живиш
као што живи камен
или тврда земља.
И облаче те сни,
кретње, јецаји
које не познајеш. Бол
попут воде језерске
дрхти и опасује те.
По води су кругови.
Пушташ их да ишчезну.
Земља си и смрт.

Бранко Миљковић (1934–1961)

Горан

Ноћ сувише велика за моје звездано чело
у неким шумама црним непознатим
И дрво је рекло немој Јутро моје бело
име ти своје остављам кад не могу да се вратим

Пчеле слећу на леш кога нема
Звона одлазе у простор црним степеништем
Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема
сан мој иза брда где мртав себе иштем
Овде доле свако своју таму има
Мој мрак је сенка птице. О неима
пута којим би до мене могли доћи

Ко пролеће које заборави да цвета
сад лежим мртав на северу света
Смрти љубоморна највећа моја ноћи!