Томас Чатертон (1752–1770)

Слика јесени

Кад јесен тмурна и пуста открије свој ход,
Кад руком својом позлати лишће свело,
Зиму води, да наврши године род,
На леђима својим носи снопље зрело,
Кад се брда сва од семена забеле,
Кад се сјајне ватре с видиком буду среле,
Кад јабуке, ко вечерње небо рујне
До земље савију гране бујне,
Кад бобице и крушке ускладе плес свој,
И црнилом проткане, вежу поглед мој,
Не знам да л' је лепота ил подлост што прља,
Ал жудњу срца мог прекри бриге мрља.

Ишикава Такубоку (1887–1912)

Понех на плећима мајку…

Понех на плећима мајку,
тек шале ради,
два – три корака, па заплаках:
тако је лака.

Милутин Бојић (1892–1917)

Бела месечина

Раскошно месец снегом бисер дроби,
Врх модрих вода дршће кришом смрека,
Као да сунце у загрљај чека,
Док бела поноћ вечност трком роби.

А у твом оку пуном зимског иња
Разигран месец у рој звезда прште,
Мада небеса суморно се мрште
У тај час болне самрти растиња.

И презрели смо то опело свето
Љиљане своје расипљући царски,
Јер док се плео звизгај јануарски
У нама младо рађало се лето.

О, зар ће некад да се зајесени,
Зар ноћ оловна разбиће нам чаше,
Зар помрчаће вечно подне наше,
Зар нарди наши биће погребени?

Верујмо вечно у наш живот свежи,
Увеле смокве плод сишући свенут,
Док измиче нам подло трен по тренут,
Крашћемо сунце, које од нас бежи.

Вилфред Овен (1893–1918)

Неповратно

Oдједном ноћ разможди дан и баци
Дроњке над небо у громовној тмуши.
Тад мртвило страшно обузе уши
И давно-прошли усташе мртваци.

Посматрах мртве; те сабласти у сну.
Изгнане животом по имену звах.
Заточени, неми, глув би њихов дах;
Ниједан не приђе нит прозбори дух.

Непуна зора у сабласном рују
Заискри пусто ко мамурне главе,
Уздах се болних изнури са даном.
И гледајући док се удаљују,
Згушени крилом скриљеним занавек,
Застрепех и за небо закључано.

Душан Васиљев (1900–1924)

Човек пева после рата

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
и кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и бог, и човек, и ров!
А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил` немам снаге – да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагиб`о главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!

Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе –
остало вам на част!

Рејмон Радиге (1903–1923)

Јесен

Знаш их, недохватљиве шумске јагоде
Попут усијаног угља у прстима онога ко их бере:

Поуке и шале жбунара
Не изнуђују се.

Ловце што откривају их
Жели ли узбудити јесен
Згнежђена у срце најнаивнијих месеци?

Смртно рањена, Природо,
Претворена наново
У детињасту Еву лица
Прекривеног не стидом већ ушећерним воћем,
Дрски твој дуд
Упиње се да добије
Невино лишће винове лозе.

Ђуро Судета (1903–1927)

Сазнање

Огњем сласти и грозницом страве
Догарају сни и света љета.
Доскора ће у лудилу јаве
Умукнути пјесма започета.

Бит ћу тих и невесела тијела
И књиге ће пунит моју собу.
У напјеву слутит ћу опијела,
А у мраку размишљат о гробу.

Процвјетат ће црни тулипани
И сазорит отровано воће.
Ко сумртви дани и оркани
Шумити ће тишине самоће.

Нећу знати тко на прзор куца,
Без мене ће живот пољем поћи,
Плашит ћу се охладњелог срца
И бит ћу сам у ноћи.

Сречко Косовел (1904–1926)

Наше очи

Залила је наше очи
пламтећа лава.
И сиви прах
цементних кула
спржио нам усне.

Као гореће дрвеће
нагнули смо се
к новом дану.

Алдебаран (1957–1975)

Кренућу месту…

кренућу месту где је свако море тек путовање
високе земље тишине
где престаје сва одсутност
и постаје сунце!
високе земље тишине
где цело море путује
остављајући обалама одсутности
свој необјашњиви сан!
Кренућу месту где је свако море тек путовање
и путовање пене и путовање соли
остављајући обалама где мре свака реч,
пјаност брежуљака
где влада сунце.
смрт није ноћ
она је спознаја ноћи
она није дан
она ће бити дан коме иде ноћ
она ће бити дан потпуне ноћи
она ће бити дан тишине
реч тишина не као кривуља него као права

смрт није као бежећа ноћ
она је у твоме погледу
у твојим рукама
она је дуж стабала испод којих дишеш
смрт је ноћ бела
она је бели простор
у коме чекам живот
где верујем да сам крикнула
где сам веровала да ћу крикнути
где нисам крикнула.
она је простор у коме тражим
своје границе
она је ноћ која нема видика
она је ноћ где спава сва зебња
она је тај врт где улазим да се смејем
својој зебњи
страху који спава током целог дана
смрт није ноћ у којој бих могла да уснем
она је тај врт
у коме се будим.

Петја Дубарова (1962–1979)

Звездица

Русих власи прибраних брижљиво
под капом плаветном од зракова њених,
нежно изгрева у хаљини живој,
као рубин, прелепа, огњени.

Очију топлих од даха кошуте,
и бистријих од суза дечијих,
она трепти златом обасута
усред плавих валова небеских.

Над њом су неке далеке висине
и плава завеса што нестати неће,
а доле под њом промичу планине,
и свет се у срећи бескрајној окреће.