Ukleti pesnici najvećma su učili od ukletih pesnika koji su im prethodili. Postoji, podzemna, tradicija ukletog pesništva. Jadna je svaka književna kritika i svaka književna istorija koja to ne uviđa i o viđenom ne podnosi pošten račun.
I pored svega, i uprkos svemu, njihov je život, jednako kao i njihova poezija, bio, i bila, proslavljanje apsolutne slobode. Oni sami jesu sprženi Ikari. Ono što nam je od njih ostalo jeste pregršt sunčanih mrva. One svetle. Mala su sunca.
Ostali su zauvek, i nepopravivo, i nezaboravivo, mladi. Oni među pesnicima ove antologije čija je samrtna hora zakucala blizu dvadeset pete njihove godine, mnogo godina (za njih!) pre toga ispevali su pesme koje su pokazivale, i dokazivale, da pravi i autentični pesnici nesumnjivo jesu.

SREČKO KOSOVEL (1904–1926) – KONS: ABC

Ostani hladno, srce!
Cinik.
Transformator.
Orijent ekspres za Pariz na viaduktu.
Lanci na rukama.
Automobili teku.
Ja ne mogu.
Moja misao-struja
je u Parizu.
Miris lekova
s klinike.
Fuj –
Pljuj, prezri.
Fuj, fuj,
fuj!

SABIN SIKO (1913–1928) – AH! PUSTITE ME DA VRIŠTIM

Ah! pustite me da vrištim, vrištim, vrištim…
Vrištim dok ne budem grla pokidana!
Vrištim kao životinja što je klana,
Kao gvožđe u kovačnici na mukama,
Kao drvo ujedeno zubima testere,
Kao okno pod dletom staklara…
Škripati, urlati, krkljati! Nije me briga
Što će to preplašiti ljude. Želim
Da vrištim najviše što se vrištati dâ.
Ljudi? Ne znate koja daljina me od njih deli,
Koliko malo postoje, kada vas dere
Taj bol što jedinim na svetu čini vas?
Sa njim se samuje, u tamnici se ništi.
Odgovoriti? Ne, ne čekam odgovora glas.
Ne znam čak ni da li u pomoć da zovem ja,
Ili da samo vrištim, kao luda vrištim,
Kao osuđenik, čitave noći i celoga dana.
Ta stvar nečuvena, grozna što vas ubija,
Verujete li da biva
Stvar moguća na koju se navići da?
Taj bol, Bože moj, taj bol što ubija..
Pred kojim se kineska umetnost mučenja
Ukazuje, ukazuje, tek kao godine učenja,
I nikome se ne ukazuje vidljivim, osim tebi,
Poverljivo zdravlje, moje odbeglo zdravlje!
Zbog tebe to vrištim, ah, zbog tebe to, zbog tebe!
Zašto se, ako me čuješ, ne vratiš, zašto ne?
Zašto ostavljaš da tako patim, reci mi zašto
Ili je to osveta tvoja zbog toga nekada što
Nikada, obično zdravlje, ne mislih na tebe.

ŠARKA ŠMAZALOVA (1945–1968) – MLADOST

jutros na zelenoj mahovini
vrabac mi je pevao pesmu:
um-ri um-ri um-ri – – –

DIVLjE GUSKE

U jesen gazim po crnoj zemlji,
bela dama hoda. Bela dama
mojom rukom zimu predskazuje
u kojoj ću sama biti.

Divlje guske vuku
otežanu moju glavu.
Iznad večne stepe sušne
samo sam kratka, slaba trava.

Krik ptica opsednutih letom
pljušti u prastaru ranu.
S otečenim kapcima hodam
a jutro je puno crnih vrana.