U biblioteci Opus objavljena je 17. knjiga, Duhovna kiša, koja sadrži izabrane pesme Svetozara Vlajkovića, srpskog pisca, esejiste, dramatičara, radijskog urednika i voditelja, filmskog scenariste i slikara. Čitaocima se prvi put predstavlja i kao pesnik.

Ukupna njegova delatnost usmerena je ka pronalaženju smisla i afirmaciji života.

Od osnivanja Trećeg programa Radio Beograda bio je zadužen za nauku i filozofiju gde tokom više decenija uređuje emisije iz umetnosti i kulture. Objavio je tridesetak knjiga proze i desetine radio i televizijskih drama. Autor je tri izvedena pozorišna komada (Grejalica, Atelje 212, Rastanak, Beogradsko dramsko pozorište i Teatar Levo, Stvari u vrtu, Teatar Levo). U Antologiji jugoslovenske televizijske drame objavljen je njegov tekst Džangrizalo po kome je snimljen TV film 1976. u režiji Zdravka Šotre. U esejističkim radovima bavio se teorijom pozorišta i glume, estetikom radija, književnim životom, a nekoliko tekstova posvetio je istaknutim srpskim piscima i slikarima (Ljubiša Jocić, Bata Mihajlović, Aleksandar Tišma, Dušan Matić, Ljubinka Jovanović). Kao slikar tematski je vezan za predele i ljude koji dopunjavaju imaginativni svet njegovih književnih dela. Ilustrovao je tri svoje knjige (Uzletanje, pripovetke, Rajska ptica, džez priče, Don Žuan beogradski u šumi čudnovatoj, esejistička biografija).

Autor poeziju vidi i oseća kao jednu od mogućnosti saznavanja sveta:

… Možda je pesma nastala onog trenutka kad je dete otvorilo oči i ugledalo svet. Taj trenutak je uistinu susret sa svetom. Dete gleda i vidi svet. Ono se upoznaje sa njim. U njemu ostaju ubeležene lepota i drama tog susreta.

U njemu se rađaju pesme.

I tako, svaki čovek postane pokretna pesmarica.

Kad odraste, on nosi sa sobom svoje prethodno postojanje, ali da ne bi postradao pod težinom sećanja, na sreću, ima zaborav, spasonosni gelender koji mu omogućuje da se pridigne. Ponekad mu se dogodi da iznese pesmu na svetlost, da je pribeleži za druge ljude, tad on postane – pesnik. Mnogi će se zadržati na posedovanju lepote i drame ne znajući šta nose u sebi, sa sobom. Ali zato postoje pesnici da im pozajme ono što su uspeli da otrgnu iz sebe, iz sopstvenog mraka…

ISPUNJENOST

Nisam imao devojku
Da je volim da me voli
Ni cipele za izlazak
U bioskop u pozorište
A bio sam ispunjen

Nisam imao novac
Za cigarete za novine
Za tramvaj za igranku
Knjige sam pozajmljivao
A bio sam ispunjen

Nisam imao prijatelje
Da ih volim da me vole
Živeli smo na uglu ulice
Drali se jedni na druge
A bio sam ispunjen

Nisam imao svoju sobu
Ni svog pauka u uglu
Ni radio ni harmoniku
Nisam imao ništa
A bio sam ispunjen