Једини сан

Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо
Освајање простора нечим што је без мере
Савладасмо понижење… и убисмо! и убисмо!
Као да то и ми нисмо!
Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте
Недирнуто?
За њега бар знам да сања тај сан
У трбуху своје матере.

Тако тесно обвијен као да сања о простору,
О дубинама: о, да сна кошмарске размере
И дрхтања!
Његов мозак тек утиче у лобању:
Тако му око свег тела кружи чудна мисао;
О величанствено је да се у давном оваквом мору
И чекању, не утапа ни једна визија стварности,
Очи му се још никада нису обнажиле на светлости.

Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?
Ил’ један рефлекс миловања и стварности
Помиловати знале су
Још пре но што се родише!
Пробијајући се кроз сан и љубави
Како ћеш утонути у немогућности
(Где неће више лећи трбуси и сни,
И којим као да владају неки други закони
Који већ и нису закони
Но изненадне неке радости и неподношљиви болови):
Кад је за тебе и то настањено фантомама,
Које не уливају наде већ обесхрабрења;
Да л’ с тобом, или оне саме,
Нађоше пут овуда за бескрај?
Сањао, не сањао; псовао ти по друмовима;
Очи ће ти заувек остати заражене
Ужасним збиљама које си негде живео,
И којима ћеш опет пошумити
Све провалије сна,
Још пре рођења – залуд за спас твој – од бескраја обнажене.

Па ниједан живота сан
Није тако чист
И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере;
Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист,
У сањању, пориче да има један свет
Који је ван овог: слободан, и без мере;
И опет кроз исте сале сна
Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота:
Ах, један два! ах, један два!

У Београду, XII 1921.
Прва песма Откровења

Двадесет неприкосновених стихова

У устима још гадно од великих имена,
И прошлост мирише на хартију и неопрано рубље:
Ево ја жваћем врући хлеб у друштву смелих створења;
О, тај врући котур, како ме одвлачи све дубље
У тајанствени живот тела!
Ево: отисци последњих руковања
Новога Завета;
Ево сва тела смеђа, дебела и бела;
Ево њина друга (и сва редом до милијардитих) стања!
Скоро ме страши силна мудрост ове руке
Мој мозак је немоћан да буде господар свих њених покрета
(Не, духовност мојој пустоловини мишићној само смета!).
И та ребра савијена у луке;
Тајанствено учешће једног бедра;
Дрхтај! Пуна сала и звезда је ноћас ова ноћ ведра,
Ноћ руковања!
Те руке савијене заставе, ноге: стоваришта друмова.
Једном вишом вољом ја стављам ова слова:
Ноћ новога завета:
Зато те ноћас ја обзнањујем толико и за Сведочанство Света!

Мојим пријатељима
морнарима на Корчули,
Мати Јурковићу поглавито.

Југовић

И залете се оклопник у жару,
На љутом белцу и са копљем плама,
Јури и бије и под собом слама,
Док песму кликће убојну и стару.

Песма се бесна заковитла тада,
Са вриском коња и дрхтајем пути,
Ка небу врелом откле зраци жути
Сипају огањ и бол вечни пада.

Јури, а с копља крв црвена капа;
Давно је сусто и усклик се стапа
С последњим дахом и грчем што мрви

А кад му мати диже калпак с главе
Бескрајно добре виде очи плаве
И горак осмех и млаз црне крви.

Косовка

Свршила се битка. Изгинули леже
Витези старински. Сломљени панцири
И секире тешке. Јата птица беже.
Ноћ је летња, врела. Свуд се самрт шири.

Из гроба слободе букнула је слава.
Сред шуме копаља, јунак снажних груди,
Отвореног ока, са челенком спава;
Нем почива Милош украј својих људи.

Крај њега је локва проливене крви
Истекле из срца уморног, кад смрви
По хордије турске, и цара јој узе.

А Косовка млада виде где се гасе
У њој жарке наде и будућност расе;
Са њенога лица капале су сузе.

Сета

У ничанском парку, сред лета
Докле са грања капље сета
По мутној бари плови лабуд;
По тамној бари плови лабуд;

Али његово перје блиста,
И његова су прса чиста,
О! јадна, тужна, бела птицо;
О! усамљена, бела птицо,

Што стрпељиво кружиш по води,
Да л’ сниваш извор у слободи,
Крај ког богови беху млади,
Крај ког љубавни беху јади?

Али богови већ су стари
А лабуд кружећ, сам, по бари,
Вај, ћути, ко ја у животу,
И плови, ко ја по животу:

Не огледајућ се сред лета,
Докле са палми капље сета.
Али кад једног сванућа,
Крикне пун врелог надахнућа,

Умреће. А крик ког из груди,
Тргнуће мржња наспрам људи,
Одјекнуће у мојој души,
Зазвониће у мојој души.