jedan

Bio je to čudesan završetak zime. Iako je ustao veoma rano, nije imao baš mnogo vremena na raspolaganju za uživanje u stajanju bosim stopalima na pločicama raskošno nameštene kuhinje. Polovina zida iznad mermerom popločanih elemenata bila je, u stvari, veliki prozor, zastakljen najsavremenijim italijanskim staklom, nežno zatamnjenim, i ono je bilo dovoljno prozirno da se uživa u pogledu na horizont koji je bledeo iznad ivice ograde zadnjeg dvorišta. Okućnica beše poslednja u nizu bogataških. Iza nje u početku puca pogled na livade, a kasnije se širi na tamnu šumu koja vrhovima stabala potpomaže taj isti horizont, sprečavajući ga da ne zagrebe o zemlju. Prelepa severna zemlja u kojoj je ostao posle završetka studija, mesto u kome je upoznao suprugu i sa njom dobio prelepog sina (nadali su se još nekoj bebi, ali priroda je odlučila da će njihova porodica biti tročlana), delom je bila zarobljena u prikazu uokvirenog prozorskim oknom.

Čekao je da provri voda u džezvi u koju će dodati prepunu kašičicu kafe i sve će to zasladiti do tačke kada lekar pada u nesvest zbog spoznaje o jutarnjim navikama pacijenta…! Džezvu čuva još iz studentskih dana pošto je i nju spakovao u sportsku torbu, uz nešto knjiga i garderobe koju je poneo za prvo vreme, koliko da pregura, dok očevi radnici ne donesu sve ostale stvari u studentski dom. Od tada, pa sve do danas, do ove veoma opremljene kuhinje, nikada nije kod kuće popio kafu koja je bila spremljena na neki drugi način. Na poslu, u gradu, pio je kao i svi ostali razne kafe, ali ovde u kući, isključivo je bila „pečena“, turska, kako se veli u njegovom kraju…

Prelio je zadimljeni napitak ključalom vodom, dodajući šećer i uz lagano srkanje, krenuo ka garderoberu gde mu je žena još sinoć poslagala odeću koju će ujutru obući. Nije bio vernik, još manje hrišćanin, ali ga je nerviralo to što će morati na Badnje veče da obavi pozive sa zaštićenog telefona u firmi, do koje će morati da vozi nekoliko sati. Firmu je posećivao tek nekoliko puta mesečno. Zahvaljujući načinu poslovanja, sav posao mogao je da se obavi od kuće sa računara. Žena je, kao i svi ostali u zemlji, bila nekoliko dana slobodna zbog božićnih praznika i sada je čvrsto spavala, izgurana do ivice velikog kreveta. Dečak se, primetio je, u toku noći prebacio između njih, pozicionirajući se mic-po-mic dijagonalo, terajući ih oštrim petama kao kakvim „ubojitim oružjem“, zaposedajući celu teritoriju sapetog čaršava… On, otac, hvala bogu, ustao je veoma rano, tako da nije morao da „proglasi predaju“ i padne sa ivice kreveta.

Kako je ušao u dnevnu sobu, pravo je otišao do velikog prozora koji gleda na uske staze auto prilaza kuće. Sinoć je automobil ostavio napolju, tik pred vratima garaže, ne uterujući ga, pošto je vremenska prognostičarka obećavala vedru noć bez padavina. Podešen tajmer računara automobila, uključio je motor pre nekoliko minuta. Na do malopre vlažnoj haubi njegove teget zveri pojavila se suva mrlja zagrejanog dela, lagano dobijajući na veličini. Voleo je svoj auto i pored ubeđivanja kolega da je najbolje držati se lokal-patriotskog „volvoa“. Mercedes je pak bio automobil koji je u njegovom starom kraju značio više od pukog statusa. Otac je vozio model 123 godinama, iako je u kasnijim danima mogao oldtajmera menjati za bilo koji noviji, moderniji model.

Voleo je tišinu kabine, muziku koju sluša dok se vozi sam samotnim putevima severa. Predgrađe izgrađeno na obodu divljine, sa bliskim uključenjem na auto-put, omogućavalo mu je da uživa u osami granice urbanog dela i brz pristup firmi u kojoj je nekoliko godina radio, grabeći krupnim koracima ka vrhu piramide koju su izgradili osnivači korporacije. Dali su mu stipendiju, godinama ga usmeravajući u pravcu u kojem su želeli da se razvija, suptilno gradeći osobu koja zbog svog porekla, mentaliteta, odgoja, po njihovom mišljenju, može firmi najviše pružiti. Ta firma mu je omogućila status u društvu, konto u banci koji je odavno premašio hipoteku kuće, kola, garderobu… Prihodi su mu dali priliku da, nežno se smešeći službenici banke, posle dve godine isplate rata za porodično gnezdo, u kancelariji direktora, u negovane ruke sa manikiranim noktima tutne platinastu karticu uz pomoć koje će kuća promeniti vlasnika… Službenici su ga oslobodili stege kredita, sećao se, dok je on sa direktorom ispijao viski, gazeći po debelom tepihu njegove kancelarije, držeći kristalnu čašu u ruci i gledajući na užurbanu raskrsnicu poslovnog centra grada.

Sinu je školovanje već bilo plaćeno, a da on još uvek nije dostigao potrebnu visinu da sam sa police dohvati slikovnicu! Ženi je omogućio da bude zaposlena majka bez sekiracije oko budžeta, otmeno obučena po poslednjoj modi, opuštena u razgovoru sa poslodavcima, jednaka njima po statusu. Ma, kašika mu je upala u med, lizao ju je plazeći jezik koliko god je mogao!

Nije prošlo mnogo i savest, uz one duboko urezane dečačke razgovore sa dedom, nadneli su senku nad sređenim, bezbrižnim životom koji je vodio. Potiskivao je te misli koje su grčile stomak u trenucima kada je slušao muziku u dnevnoj sobi, sa čašom pića u ruci, sa najmilijima usnulim u drugoj prostoriji. Odbleske plamena dalekog istoka, miris prosutih utroba, pokušao je da maskira tim pićem, krijući se i u zagrljaju žene. Nikada joj nije pomenuo ova tegobna razmišljanja. Zapravo, taj njegov „koljački posao“ mu je i omogućio život kakav su vodili. Nije lično držao kamu, ali obezbeđivao je da se objedini poslovanje njegove firme i firmi koje se bave komponentama koje, sjedinjene u paletu njihovih proizvoda, čine te noževe, koji u rukama njihovih klijenata prolivaju krv, vlaže kamen dečijim suzama…

Završio je kafu; okončao kovitlac misli koje su ga u poslednje vreme sve češće pohodile. Obukao se na brzinu, na kraju stavljajući oko zgloba skupoceni sat, automatik, „švajcarac“. Prolazeći kraj velikog ogledala, samo je ovlaš bacio pogled na mušku figuru obučenu kao da ide na humanitarni događaj najvišeg ranga, gde se novac skuplja za nesrećne, ujedno i prezentujući sebe u najvećoj raskoši skupe a jednostavne odeće. U njegovom današnjem slučaju, ugovaranja nekoliko stotina miliona razloga da se u ime bogova prolije krv nevinih. Izašao je iz kuće i, odzvanjujući đonovima svojih skupih cipela, prišao kolima, rutinskim pokretom otvarajući teška vrata.

Koža udobnih sedišta bila je zagrejana, škripava i prilagođavala se njegovom telu ne dozvoljavajući da njegove konture nadvladaju klasični nemački dizajn. Automatik se pokrenuo bez šuma, naprosto se poklonivši kućama preko puta kada je izašao na kolovoz. Skrenuo je desno nišaneći zvezdom ka samo dva kilometra udaljenoj petlji, odakle će ubrzati ka malom gradu koji se nalazio tri stotine kilometara severnije i modernoj zgradi firme koja je na periferiji malog naseljenog mesta, obezbeđena kao tvrđava, bljeskala fasadom od modrog italijanskog zatamnjenog stakla. Sa desne strane mu ostade benzinska pumpa koju nije morao da poseti, okrećući vozilo na petlji i usmeravajući ga pravo ka severu. Odmah je ubrzao do limita i prepustio tempomatu da održava brzinu. „Suv kolovoz“, koji je prognozirala mlada meteorološkinja, trebalo bi da bude garancija za ćutanje bezbedonosnih sistema automobila, zaključi. Opustio se u koži sedišta i otpoče da potiskuje one prethodne teške misli, dozvolivši sebi povratak nekim drugim, setnijim sećanjima…