Homoljske planine, nekoliko nedelja kasnije

Knez Višeslav, koga su podanici u odavno minulim danima nazvali „Dugovečni“, jer ga je smrt toliko volela te ga je u širokom luku zaobilazila, zastao je na ulazu u selo. Pokušao je da duboko udahne svež homoljski vazduh, ali nije mogao jer mu je bol stegla grudi. Umesto dubokog udaha, disanje mu je bilo drhtavo i isprekidano, što beše znak da mu nije preostalo mnogo vremena. Zapravo, ova noć mu je po svemu sudeći bila poslednja. Zbog toga je Višeslav svim bogovima uputio nemu molitvu u nadi da Gvozdana živi u ovom selu. Potom je podbo konja, koji je lenjim korakom zašao između kuća. Već kod prvih, pred Višeslavom je iz tame istupio stražar.

– Ko si ti, neznanče, i šta tražiš ovde? – glas vojnika je bio miran i pun uverenosti u sopstvenu nadmoćnost, što je Višeslavu ukazalo da ratnik nije sam i da ima još očiju koje su ga motrile iz tame.

– Tražim Gvozdanu. Travarku – odgovorio je slabašnim glasom. Zbog te slabosti, koju Višeslav nije mogao da prikrije ni da je hteo, stražar je shvatio da je stranac bolestan i da mu je travarka zaista potrebna. Makar neko dobro od otrova koji mi je kolao telom, pomislio je stari knez. Ako uopšte može biti nekog dobra od te prokletinje koja će mi doći glave.

Istovremeno je osetio tugu, jer neće imati dovoljno vremena da razotkrije ko je napravio otrov koji zasigurno nije bio ovozemaljski, jer njemu nijedan otrov pod kapom nebeskom nije mogao da naškodi. Taj dar, da mu otrovi načinjeni ljudskom rukom budu neškodljivi, dobio je pre mnogo vremena, pre nego što su se brojni naraštaji rodili i iščezli, u vreme kada je gospodario nad ovim narodom i kada je bio proklet kletvom Smertaninom da svetom hoda kao vrkodlak. U to vreme, kada je sa njega skinuo usud vrkodlaka, Stari Bog Svetovid dao je Višeslavu, koji beše u obličju zverskom, komad svog mesa. Višeslav ga je pojeo i sa tim komadom je u sebe uneo Iskru božanstvenosti, koja mu je uz druge darove podarila dobro zdravlje i nadnaravnu dugovečnost. I otpornost na sve otrove ljudske.

Pa ipak, otrovu koji mu je sada kolao kroz vene Višeslav nije mogao da se odupre, što beše znak da ga nije spravila ljudska ruka.

– Onda si na dobrom mestu – odgovorio je stražar. – Gvozdana živi u trećoj kući sa leve strane.

Knez je ponovo podbo konja, a ovaj, kao da je i on otrovan poput gospodara mu, napravio je tridesetak koraka vukući nogu pred nogu, sve dok ga Višeslav nije zaustavio pred Gvozdaninom kućom. Kada je stari knez sjahao, umalo nije pao. Noge su ga jedva držale te nije gubio vreme. Prišao je vratima kuće i zakucao je.

– Ko je? – začulo se iz kolibe.

– Otvori. Ja sam – jedva je procedio kroz zube. Beše očigledno da mu je prepoznala glas iako ga dugo nije čula, jer su se u sobi začuli koraci a onda su se vrata otvorila. Na pragu se pojavila ona. Više nije bila devojčica kakvom je pamtio, odrasla je i sada je bila žena. Pa ipak je prema njoj još uvek imao ista osećanja. Još uvek je ona bila njegova mala vila. I sada je na licu imala onaj isti prkosni, ljutiti izraz, koji je imala kada je pre mnogo godina otišao od nje.

Doduše, taj izraz se sada samo na trenutak pojavio, a onda ga je pozvala da uđe.

Tek kada je stupio u osvetljenu sobu, primetila je da mu je lice bilo bledo.

– Bolestan si – usplahireno je rekla.

– Nisam bolestan već otrovan ali to više nije važno. Važno je da sam te pronašao – odgovorio je.

– Mogu da te izlečim – glas joj je bio odlučan. A onda ga je, uprkos njegovom protivljenju, polegla na jedan od dva kreveta koji su se nalazili u odaji.

Višeslav je primetio da na drugom krevetu spava dečak. Već na prvi pogled je shvatio da dečak u sebi nosi Iskru božanstvenosti.

– Kako si me pronašao? – upitala je dok je pripremala melem.

– Najpre sam otišao kod novog srpskog cara… Iznenadio sam se kada u njemu nisam spazio Iskru bogova – prodahtao je. – Potom sam otišao kod Hrebeljanovića… ali tebe tamo nije bilo… a onda sam oslušnuo priče koje su se pronosile kroz narod… Čuo sam šta se pre nekoliko leta zbilo na Homolju… i znao sam da to nije moglo da prođe bez tebe… potom sam došao na Homolje… i raspitao sam se za najbolju travarku na planini. Tako sam te pronašao… Sada umirem a ipak… sam srećan jer vidim da si… u ljudskom soju sačuvala božanski dar Svetovidov… Loza Nemanjića je opstala… moja loza.

Knez je zaćutao da bi došao do daha i značajno je pogledao ka dečaku koji je spavao.

– To je Dušanov sin. Zove se Miloš – Gvozdana mu je na grudi stavila oblogu.

A onda je počela da priča o svemu šta se desilo od kada ga nije bilo.