STARAC KOJI JE KUPOVAO VREME

Bio je skrušen pred njom kao pred katedralom koja se penje u nebesa. Pogledom je pokušavao na tren da obuhvati veličinu prostora koji ona zauzima toliko lako, toliko prirodno i pitao se kako je moguće da sve to nestane čim se ona okrene i ode. Želeo je makar komadić da sakrije u svoje džepove i da u nekom samotnom delu dana ponovo dodirne taj život otkriven tako nepravedno kasno, činilo mu se.

„Ona je kao Rejčel Vajs u sobi punoj džeza“, pomislio bi. Buntovna iz nekih pravih razloga koje je uvek umela studiozno da objasni gestikulirajući pomalo umiljato, pomalo odsečno, večito zaljubljena u svoj zanos bez koga više nije mogao da zamisli ni nju ni sebe.

„Nije li pomalo glupavo porediti je sa nekom drugom?“, pitao se dok je u glavi razmotavao njihove razgovore kao traku omiljenog filma.

Nije znao kako da joj priđe, a još manje kako da pobegne od nje. U svojoj nesigurnosti krišom ju je uzdizao na neke njoj nepotrebne, vrtoglave visine dajući sebi izgovor nedovoljnosti i opravdani razlog za beg. U okrutnim napadima tih svojih nesigurnosti govorio je: „Znaš, ti nisi tako savršena“, na šta bi mu se ona nasmejala odsutno i rekla: „Ali ja i ne želim da budem savršena“.

„Ko ne želi da bude savršen?“, to njegovo pitanje stajalo je između njih kao večiti zid.

Mlađa je od njega, ali nisu samo njene godine razlog njegovog osećaja poraženosti dok stoji pred njom. Ona govori jasno, puna samopouzdanja. Njeni stavovi su čvrsta utvrđenja izgrađena davno pre njegovog dolaska. On ne može da nadogradi više niti jednu jedinu kulu, niti jedan jedini zvonik. Oseća se nepotrebno i staro. Starije nego što zapravo jeste. Zato traži pukotine u njenom utvrđenju, podriva ga nesigurnostima i cinizmom. Previše lako joj postaje neprijatelj. I to ga plaši. I to ga tera od nje.

„Predosetila sam tvoje pokušaje da me sakriješ od mene same. Zato sam ostavljala mrvice hleba za sobom, da bih mogla da se vratim“, rekla je dok su se opraštali.

Nije rekao ništa. Gledao je negde iza njenog ramena, pravo u život kome ona sada odlazi svestan da laže kada kaže „Videćemo se uskoro“ umesto „Videćemo se kada te prerastem. Kada budem mogao da stojim pred tobom uistinu ravnodušan i svemoćan. Videćemo se slučajno, u prolazu, bićemo u društvu nekih drugih ljudi koji će znati samo ono što želimo da znaju, i bićemo večito sklonjeni u ovom danu, u ovom tuđem gradu gde smo na čas živeli nas“.

To joj nije rekao. Znao je kako bi ga ona tad lako uverila da uradi nešto potpuno suprotno, nešto što ne sme, nešto na šta nikada neće biti spreman.

Nestaje iza ugla ostavljajući je sa njenim lepim malim crvenim koferom punim uspomena i nenošenih haljina za koje nije bilo vremena. Pobegao je kao i uvek vešto od njene tuge i tako vidljive odbačenosti, večito nesiguran da li beži od nje ili joj se ipak neprekidno vraća.

Otići će pravo u dan bez nje. Sastanak u 13:00, sastanak u 15:00, večera u 20:00, piće u baru tačno u 23:00, sutra je njegov let, sutra je već predaleko, na sigurnom.

„Nisi primetila, pocepao sam tvoj džep i stavio u njega mrvice hleba. Da mogu ponovo da te nađem, pre nego što ti nađeš sebe i shvatiš koga si zapravo volela“, hteo je napisati. Ali nije.

Taj otužni starac koji kupuje vreme koje mu izmiče.