MAČE

1.

Dugo nismo išli nigde na letovanje. Godišnji odmor je ozbiljno pretio da postane zaboravljena lepa prošlost. Teške su to bile godine, nakon dovoljno proteklog vremena, sada je možda dovoljno reći samo – devedesete i odmahnuti glavom sa nevericom, ali tada… Prvo nismo imali dovoljno para, onda je došlo jedno dete, pa drugo, pa onda posao (o, ne, to nije bio posao, to je bilo… ma ne, neću da pričam ništa o tome, ovo bi trebalo da bude priča o zadovoljstvima; tek da kažem da se radilo i gradilo i da za odmor nije bilo vremena), pa zveckanje oružjem (i opet neću ništa ni o tome, iz istih razloga; nazvaćemo ratove, pucanja, bombardovanja, nasilne mobilizacije, rušenja, izbeglištva, smrti i suze zveckanjem, eto), koje je unelo neizbrisivu tugu, jezu i jad u naše živote (evo i sad, dok ovo pišem, opet se ježim), pa opet posao, pa one jezive inflacije (ne, nisam ni o tome hteo ništa, tek da ih spomenem kao uvod ili opravdanje) zbog kojih opet nismo imali para…

Onaj ko je imao sreće da se rodi kasnije i nije preživeo devedesete, nikada neće spoznati šta znači potpuno beznađe, nevericu da se sve to zaista ovde i nama zaista događa i bes i utehu u valjda najčešće izgovaranoj rečenici tog vremena: dobro je, ipak smo nekako živi! O letovanju smo već polako prestajali i da sanjamo.
Šta će nam još i letovanje, važno je da smo živi!

2.

A onda smo ipak nekako otišli. Nije to bilo ništa luksuzno niti velelepno, naprotiv. Jer para i dalje nije bilo, ali odjednom nam se stvorilo malo slobodnog vremena i glad za odmorom, za putovanjem, kako god kratkim putovanjem, pa makar i u staro i dobro poznato, odjednom je proključala i ništa nas više nije moglo zaustaviti.

Tako sirotinjski nismo letovali nikad. Čak ni kao studenti, kada bismo odvajali od džeparca, smišljali načine da sami dodatno zaradimo nešto, štedeći svoje roditelje, jer nikada nije bilo lako školovati decu na strani, ni kada smo mi bili deca, ni sada kada su naša deca studenti, nikad nije bilo i nikada neće ni biti. A eto, čak i tada smo pronalazili načina da letujemo na nekim udaljenijim i skupljim mestima, a sada…

A, ipak nam je bilo lepo. Ne, lepo je slaba reč: bilo nam je prelepo. Kao kad danima ne jedeš ništa, pa se na kraju dokopaš sasušene korice hleba i ona ti bude slađa od ne znam kakvog jela. Jer, nije ukus jela ono od čega zavisi intenzitet užitka, već stepen gladi koji osećamo, a Bog zna koliko smo bili gladni svega.

Smestili smo se na obližnjem gradskom izletištu, pored veštačkog jezerceta, tako nemaštovito nazvanog Borskim, u omalenoj kamp kućici na samoj obali. Jezero je, inače, nastalo izgradnjom betonske brane krajem pedesetih godina dvadesetog veka, zbog potrebe rudnika za industrijskom vodom, ali se odmah potom počelo koristiti i za kupanje i pecanje. Napravljene su plaže, kamp, hotel jedan pa drugi, staza oko jezera, veliki broj vikendica… Sedamdesetih godina i sam sam učestovao na njegovom pošumljavanju i čišćenju od šiblja. Ono što je prvobitno bilo predviđeno da bi pojeftinilo proizvodnju, postalo je lepo, premda vazda pomalo zapušteno mesto za odmor.

Naša kućica na obali sastojala se od jedne jedine omanje sobe sa dva tesna kreveta i lepog, otprilike isto tolikog, trema, na kome je preko celog dana bilo hladovine. Umivali smo se na, dvadesetak metara udaljenoj, česmi namenjenoj kupačima na glavnoj plaži, kuvali na malom rešou koji smo poneli od kuće, a malo dalje uzbrdo, sakriven šumom i visokom travom, nalazio se i toalet, poznat kao čučavac, namenjen istim tim, već pomenutim, kupačima. Šumica i jezero su takođe mogli poslužiti svrsi. Uživancija!

3.

Žena se uvek prva budila, jer neko je i na odmoru morao da misli na hranu, čistoću, kafu i sve ostale stvari od kojih se sastoji život ili, na primer, letovanje. Naročito jedno ovakvo letovanje bez puno para. Ali ona je to radila sa uživanjem.

Kada bi završila sa poslovima, njeni muškarci bi još uvek spavali. Prvo bi budila mlađeg sina, onog koji još uvek nije progovorio, ali je sve razumeo. Legla bi pored njega, ljubila ga i mazila.

„Mače moje“, govorila bi mu. „Mače slatko“. I on bi otvarao oči i smejao se.

Ne pamtim kada smo se lepše proveli na godišnjem odmoru. Jeli smo konzerve, kuvali, pekli i pržili ono što smo kupovali na improvizovanoj pijaci pored kampa, šetali i plivali, igrali se života…

O, išli smo mi svuda, i pre i posle toga. Teška vremena dođu i prođu. О, kakva mora i jezera smo obišli, planine i banje, sela i gradove, Dinare i Mediterane… Gde sve nismo bili, šta sve nismo radili, kolike smo novce potrošili!

A ipak, to neočekivano dobijeno, to oteto leto, otrgnuto zubima od života, provedeno u kućici bez kupatila i kuhinje, stisnuti u dva tesna kreveta, ostalo nam je zauvek u sećanju. Možda zato što je naš mlađi sin tu po prvi put progovorio. Jednoga jutra, ženu je probudilo milovanje nežnih ručica po obrazima. Kada je otvorila oči, mališa koji je ležao na njoj poljubio ju je u nos, nasmejao se i rekao prvu reč u svom životu:

„Mače!“