A TI PIŠEŠ PESME

Snalažljivi se snašli,
klize kroz poredak,
prave kule i penju se na njih,
kao sluz ili gliste
posle kiše smrti i bede
izlaze na površinu.

A ti pišeš pesme.

Bacaju bombe,
krize, otkaze i pretnje.
Bacaju koske
kada uskomešaju se mase,
pa se onda dugo smeju
i nazdravljaju sebi u naše ime.

A ti pišeš pesme.

Da si bar oteo od brata,
da si se bar dala moćniku,
o bar da si druga prodao,
onom što nema i to malo oteo,
onog jadnog više tlačio,
ovoga slepca bar malo gazio,
da si bar…

Ali ne, ti i dalje pišeš pesme.

Proklinje te bližnji pas
jer ujesti nema za šta.
Proklinju te otac, majka,
žena, deca, muž i svet,
što ne pričaš sa sadašnjošću
pokorno i ponizno,
što sa večnošću si na ti
i osmeh ti niče
više nego što sme,
dok pišeš
bez tržišne vrednosti,
dok živiš
bez tržišne vrednosti,
sve te pesme
bez tržišne vrednosti.

SENE

Moje male sene hodaju Bečom,
govore nerazumljivim jezikom,
hodaju u pelenama, haljinicama, šortsevima,
hodaju po vrtićima, školama i ulicama.
Moje male sene hodaju Bečom,
još uvek rastu
ali slutim da već plaše bečku gospodu.
Te moje male sene duge kose,
Prodornih očiju i dobrih ocena,
sene Arife, Aline, Jamale,
Babatunde, Jamala, Nikole i Karlosa,
još uvek rastu ali već plaše bečku gospodu,
evropsku, britansku i američku.
Plaše ih njihove pelene,
male šake i prkosni pogledi.
Trese se svaka prestonica
Ovog umirućeg poretka
na svaki njihov korak, osmeh i reč.
Iz straha pune silose bombama.
Bebe se smeju na svim jezicima
i u svim bojama
jer neće biti dovoljno bombi,
za sve te naše sene
kada porastu
u zajednički zagrljaj,
slivene.