1.

Зимска зора у 15 до 4. Пролазио сам лучким сокацима у којима се ветровити дах сирове реке и те како осећао и видео. Река је направила ледену кишу и однела убедљиву победу над умереном климом. Другачије би било да сам се затекао у центру града, сигурно не би овако ледило и дувало. То су сада два различита континента на истим територијалним водама. Све оне лагодности на које сам био навикнут сада нестају заједно са лепим мислима о лепом времену. Фригидна река ми није допустила привилегију да маштам и сањам о савршенству. Био сам близу ње и осетио на образима сноп тог прекора, који ми је улазио у кожу и замрзавао сваку помисао на благостање топле ватре. Само лед и лед. Моја кицошка јакна није за овако екстремне услове. Препуштен околностима шуњао сам се леденом калдрмом да изађем из клизаве скучености. Прикази су ме подсећали на неку острвску земљу чуда северније од нас.

Гладни галебови клицали су са неба и надјачавали све околне звукове. Јато је било бучније и од бродских сирена са докова. Њихова такмичарска потрага за храном, и сам њихов грациозни лет у том надметању није се могао очима дочарати да бих му се поново дивио, јер се пепељасти параван већ надвијао над пристаништем и ширио даље ка градским четвртима. Остаје ми да појачам чуло слуха које ће ми бити поверљива водиља за даље.

Ветар је скратио своје домете и ублажио минус. Изашао сам из леденог лавиринта и ушао у незалеђену улицу. Измаглица и смог највише категорије свели су видљивост на свега десетак метра, видело се само неопходно, колико да предочиш несрећу да не би настрадао. Из сваке магловите улице вреба потенцијална опасност. Можеш врло лако завршити под возилом, или се сударити са неким пијаним манијаком орним за свађу. У овом бестелесном стању, када једва стојим на алкохолом натеченим ногама, то ме сигурно не би усрећило.

Ходајући како само пијанац у свитање хода, испод мојих ногу у равни тротоара, кроз масна подрумска окна појединих зграда чуо сам пиваре, како увелико закувавају одређене биљне састојке за справљaње пива, да напију нацију. Непоколебљиви пекари, као вредни патуљци са југа Србије, месили су тесто и правили хлеб у тим подрумима, да прехране ту исту нацију. И једнима и другима заједничко је то што су навикнути на рударски посао изоловани од остатка света. Нису се нарочито узрујали, због спољне загађености и невидљивости. Помирени са својом занатском судбином, постали су људи мрака и алхемије.

У ваздуху се осећао оштар мирис деривата гаса и нафте. Штипкали су ме за ноздрве подређене отежаном дисању. Навукао сам крагну на уста да смањим удисаје штетних материја и спречим бронхијално гушење. На свакој незалеђеној барици, негде више негде мање, оцртавали су се вишебојни колутићи тог прерађеног отрова. Уље у додиру са водом добије величанствене тиркизне боје, да их ни сликар не би могао тако вешто насликати. Усирена и укварена риба која несносно базди са пијаце имала је посебно место у ланцу издувних гасова. Њен смрад се удружио са узрочницима овог загађења, дајући специфичну ноту деловања том савезу суптилних облака прикривене амбиције. Ти, наизглед безазлени облаци убијаће нас тихо и нечујно генерацијама, као што су крајем 19. века у градовима широм света убијали раднике у ери угља и струје. Цео амбијент не улива неку оптичку изванредност у случај, напротив, душу је дало за савршен злочин. Све је изразито сиво и подземно, налик неком мистичном заплету из Поових прича.

Површински Београд је опустео и изгубио своју виталност, постао је миран и идиличан, несвојствен за свој углед живахног града. Преко ноћи су мале и небитне уличице постале булевари духова из којих спорадично излећу шетачи паса и узалудни тркачи. Појави се на семафору понеки сеновити човек у капуту са капом на глави, углавном старија господа и понегде се на ћошку чуло гребање метле тамнопутог ђубретара како чисти пикавце и папириће по бетону. То би било бројчано стање људског фактора у окружењу, који ремети ову ретко виђену градску тишину. Нисам навикао да је овако тихо. Саобраћај је уминуо, срозао се на трамваје и услужне таксисте, а путничких возила готово да нема. Обично има више аутомобила и живља. Није било живог живота да покрене умртвљени живот. Занемарујућа бука за токсични град од два и по милиона становника.

Таман кад сам савладао страх од меланхолије и непознатог, засуло ме иње са околних крошњи и привукло моју пажњу. Погледао сам горе да избегнем следећи налет. Поглед ми се задржао на изворишту проблема. Свака грана која чини крошње носила је на својим гранчицама криве линије смрзнуте росе. Како који трамвај прође, тако их вибрација затресе и пусти у етар. Улазило ми је у очи и падало за врат. Пецкало ме, слично роју барских мушица, од којих нема одбране. Променио сам курс. Сад идем уз зграде и пратим њине ивице. Мање разгранато дрвеће није могло да досегне својим гранама до зидина зграда и употреби своју камарилу, донекле сам био безбедан.

Освртао сам се да видим где сам. Карађорђева. Не знам из које сам улице дошао и како сам доспео овде, можда сам пешака, а можда и таксијем, или ме неко допратио до приобаља? Нисам успевао да вратим синоћни филм уназад да бих знао нешто опширније. Враћање би ме подстакло да се присетим и оријентишем у ком сам клубу заноћио или у ком стану преспавао. Јакна, панталоне и чизме били су ми чисти, неупрљани од блата и повраћке, што говори да нисам обезнањен спавао у парку. Више ме брине што су сад уместо мене монтажери мог филма неки други људи, који могу свашта да намонтирају у новонасталу и надасве контроверзну причу. Они су сада моја подсвест у лађи бурног сећања коју могу да запљусну и прекрајају, потопе и надограђују кад хоће и како хоће. Остао сам на милост и немилост других. Ситуација у којој сам се нашао, слаба оријентација у времену и простору, људи сенке, све ми се то измешало и постајало ми је све горе и горе, све теже и теже да вучем истрошене цокуле по бритком асфалту, покушавајући да се присетим истине и избегнем понижења која ми свакако следе, само не знам у којој мери.

Кад се деси такво нешто, да се ничег не сећам, увек је иза тога стајало неко срање за које последњи сазнам. Тад сумња надвладава помућени разум и очекивања постану горка маштања. Свака прекомерна доза нечега знала је да ме преобрати у Дон Кихота рђавих намера, у психопату који преко других кажњава себе. Сваки мој преступ је обележје више у мојој наталној карти која ће се, ако не будем послушни члан ове заједнице, из године у годину пунити преступима. Нереди се памте дуже од реда и једна су врста жигосања. Рано је да се дотичем социјалног инжењеринга, шта год да сам урадио. Беспотребно напрежем мозак, да бих се сетио живописних сцена, уз приближну поруку у шта сам уплетен. Колико год га напрезао, сцене се нису враћале, чак су допринеле да порука замре, далеко од моје озбиљне анализе догађаја и реанимације битних лица. Нешто мора да се мења, неки шраф је дотрајао у тој машинерији постојања, и он може да изазове нежељене ефекте.