Denis Novikov
-
(0)Od : Denis Novikov
Razglednice u boci
600 rsd* * *
Све је сложено, а ехо просто понавља,
Просто као да креја песму слаже.
Одговара, из шумице се јавља,
То је ехо, а ехо не лаже.Туђи животи и смрти само су речи,
Није ли време сузе обрисати.
Шта – Русија? Ми сами смо већи,
Нама самима престоји умирати.РУСИЈА
Ти си своје беле руке прекрстила
лицем до обрва у зеленом грму била,
ни хаљине на теби, ни мараме,
тек бејзбол капа без поставе.
Кад износиш капу – фереџу ће ти послати,
онако, за по кући. И шта ћу ја казати
као син, од стида и срама:
„Па, ево, стигли смо, мама.“Ми смо марширали, у бој јуришали,
ми смо пола света у зубима држали,
ми, без стила и мастила, и богу и врагу,
писали своје по Рајхстагу.
Своје – то су грех, немаштина и друга зала.
Но шта си ти била и шта си остала,
шести део наше планете,
све су то забележиле књиге свете.Последњи разум првенац је помрачио.
Свако те псовао, по докторима развлачио,
ал’ ти си прегризла торпедо
и опет се опила победом.Дозволи и мени да испијем до дна,
сада ниси шеста, већ просто једна.
Што значи без громког тоста
и без иста, без веста, без оста.Седимо на камен, да плашимо вране.
Врана за враном, без броја, губитке саме
својим ћемо државним скандалом знати
нанети – и завештати.Размислимо о нашим пословима боље:
лево и десно од нас Мамон и Алах стоје.
Нас почивши у миру дозива
и девојке се кикоћу у колима.
Пођеш ли лево – умрећеш од огња.
Кренеш ли десно – утопићеш коња.
Магла се простире право пред нама.
Кренимо по небу, мама.САМО ЗА ВЕВЕРИЦЕ
опростите веверици црвено-сивој
што је да једе с небеса стрчала живо
што час верујем час не верујем
да ви и ја на свету постојимо
на обали финског залива немо
стојимо у шуми колико нас има
а можда то само истински верујемо
као и веверица – својим очимаЖИВОТ
Присније, и једноставније, и строже
мушкарци се друже са њим.
Као са женом, Господе Боже!
А ја присније не желим.
Мени изгледа да присно и строго
и тако већ у дому мом траје,
као да се пред Господом Богом
део здања у најам издаје.
И живот је за мене – парохијанка
Марија, и грешна прошлост њена,
а данас – тврђава, грађанка,
као комад челика, туђа жена.ЗВЕЗДА
Звездо, хвала ти за твоје дело.
Какво бескорисно сијање.
На небеском телу без топлине тело,
Какав кљунић, какво перјање.А глас твој анђеоском наликује,
Вероватно, ја не чујем и не знам, мила,
Као што ни ти моју лаж и ласкање не чујеш,
Мада се залуд упињем из петних жила.
