• Razglednice u boci
    (0)

    Razglednice u boci

    * * *

    Све је сложено, а ехо просто понавља,
    Просто као да креја песму слаже.
    Одговара, из шумице се јавља,
    То је ехо, а ехо не лаже.

    Туђи животи и смрти само су речи,
    Није ли време сузе обрисати.
    Шта – Русија? Ми сами смо већи,
    Нама самима престоји умирати.

    РУСИЈА

    Ти си своје беле руке прекрстила
    лицем до обрва у зеленом грму била,
    ни хаљине на теби, ни мараме,
    тек бејзбол капа без поставе.
    Кад износиш капу – фереџу ће ти послати,
    онако, за по кући. И шта ћу ја казати
    као син, од стида и срама:
    „Па, ево, стигли смо, мама.“

    Ми смо марширали, у бој јуришали,
    ми смо пола света у зубима држали,
    ми, без стила и мастила, и богу и врагу,
    писали своје по Рајхстагу.
    Своје – то су грех, немаштина и друга зала.
    Но шта си ти била и шта си остала,
    шести део наше планете,
    све су то забележиле књиге свете.

    Последњи разум првенац је помрачио.
    Свако те псовао, по докторима развлачио,
    ал’ ти си прегризла торпедо
    и опет се опила победом.

    Дозволи и мени да испијем до дна,
    сада ниси шеста, већ просто једна.
    Што значи без громког тоста
    и без иста, без веста, без оста.

    Седимо на камен, да плашимо вране.
    Врана за враном, без броја, губитке саме
    својим ћемо државним скандалом знати
    нанети – и завештати.

    Размислимо о нашим пословима боље:
    лево и десно од нас Мамон и Алах стоје.
    Нас почивши у миру дозива
    и девојке се кикоћу у колима.
    Пођеш ли лево – умрећеш од огња.
    Кренеш ли десно – утопићеш коња.
    Магла се простире право пред нама.
    Кренимо по небу, мама.

    САМО ЗА ВЕВЕРИЦЕ

    опростите веверици црвено-сивој
    што је да једе с небеса стрчала живо
    што час верујем час не верујем
    да ви и ја на свету постојимо
    на обали финског залива немо
    стојимо у шуми колико нас има
    а можда то само истински верујемо
    као и веверица – својим очима

    ЖИВОТ

    Присније, и једноставније, и строже
    мушкарци се друже са њим.
    Као са женом, Господе Боже!
    А ја присније не желим.
    Мени изгледа да присно и строго
    и тако већ у дому мом траје,
    као да се пред Господом Богом
    део здања у најам издаје.
    И живот је за мене – парохијанка
    Марија, и грешна прошлост њена,
    а данас – тврђава, грађанка,
    као комад челика, туђа жена.

    ЗВЕЗДА

    Звездо, хвала ти за твоје дело.
    Какво бескорисно сијање.
    На небеском телу без топлине тело,
    Какав кљунић, какво перјање.

    А глас твој анђеоском наликује,
    Вероватно, ја не чујем и не знам, мила,
    Као што ни ти моју лаж и ласкање не чујеш,
    Мада се залуд упињем из петних жила.

    600 rsd