Први одељак: Остарели ђаци

Педесет година после матуре

Ове, 2002. године, у лето, у Лесковцу, Марислав Стојиљковић Мацко, окружни судија, Томислав Цветковић Џавалија, професор књижевности и Радомир Здравковић Пикља, професор математике, сви пензионери, биће стожер око кога хоћемо да се окупимо педесет година после матуре.

Желимо да се сретнемо и развеселимо, или, као деценијама разбијана војска, проређени и јадни, да се запрепастимо над собом.

Доктор права и југословенски дипломата Миодраг Митић Мики из Београда је усрдно тражио другарским ламентом да се видимо – колико нас има и колико нас може да дође на гимназијски праг.

Раштркани, пар месеци се тражимо међусобно, у земљи и иностранству. Због сусрета смо радосни као некад у ђачко доба. За нови свет смо стари и избледели. Многи су нам умрли, неки оронули. Преостали, још смо живахни, иако се осећамо сувишнима. Увређено мислимо да смо заборављени, а помрли су они који су нас знали и памтили.

Мики се уписао у памћење југословенске, па (судећи по његовим књигама) и руске дипломатије. Својим списима је означио филозофију беде светске, а у њеној сенци и домаће политике. Истакао је танку потку логике савремених заступника српских интереса у свету. Његово учење биће поучно, ако се – после октобарског преврата 2000. године, у нас буде стварала учена дипломатија за наредне деценије.

Пре који дан у Београду, код „Мажестика“, предао ми је Џавалијин песнички позив за матурантски скуп. У врело подне пили смо сокове и мењали књиге, ја њему једну песничку, једва се усуђујем да је обелоданим; он мени туце својих из области међународног права и о дипломатији, као науци и вештини.

У ћошку, са краја шанка, типкао је стари клавириста у намери да подсети бучне присутнике на негдашњу отменост локала. У „Мажестик“ се није могло ући без кравате у време почетка наших студија, педесетих година сада завршеног века.

– Доскора, овде се седело у тишини – рече Мики.

За трен опуштени, несвесно смо се дотакли негдашњих воља за песничком речи. Своје песме није донео.

Знам Микија, увек је прибран и стрпљив. Из разговора који жедно тече о збивањима у нас, видим, постао је и трпељив и кад му се не трпи. Спојио је познату своју благост и одмереност дипломате и умника и трпи напетости у Србији због дуге светске блокаде. Незадовољство не испољава речима. Оно из њега избија. На свој захтев отишао је у пензију деведесет пете; слом југословенске, сломио је и српску дипломатију. Држи предавања као универзитетски професор у Новом Саду, Подгорици и Бањој Луци. Две нове државе стварају своју будућу дипломатију.

Па, ето, и ја сам у пензији. Ни ја нисам престао да радим, адвокат сам у Бору. Пред уставним судом Србије и Црне Горе водио сам поступак за оцену уставности измена пензијског закона, које је Скупштини предложила Ђинђићева влада. Тим изменама су укинуте ранијим законом стечене пензије активним адвокатима лекарима, инжењерима и занатлијама. Уставни суд је поништио промене закона које су ускраћивале стечена права грађана.

Мики ме упита зашто сам у посвети моје књиге „Јестонија“, пред његовим именом написао – „доктору“. Зато што јеси доктор, рекао сам му.

Договорисмо да се нађемо на ђачком сусрету у Лесковцу. Понећемо сенке младости са собом.

Најзад, 15. јуна друге године новог века, тридесет шест старица и стараца, лесковачких матураната с краја прве половине претходног века, приспело је пред Лесковачку гимназију.

По присутнима видим да смо сјајни и никакви. По песнику Џавалији „времешна младеж“ која може још да доживи „жар живота“, или, бар, „жишку стамене љубави гимназијског другарства“ – како је написао у позивници за сусрет..

Радосни смо због сусрета. Раније смо се окупили пред школом, не стижемо да се сви међусобно поздравимо. Почеће школски час.

Мене опседају сећања, која ме неће оставити ни после часа. Ни поподне, за време предаха. Нити у ноћи заједничког весеља које ће трајати до зоре.

Доба које не треба да се багателише

Судија Марислав, мој најранији друг Мацко, председник Организационог одбора за писање монографије о нашој гимназијској генерацији, жури да ме наговори да напишем „хронику о нама, коју треба да оставимо за собом“. Схватам да тражи да напишем монографију о нашој школској дружини. Кажем му, у шали, да не могу да пишем читуље, камоли шта друго. Чак и кад бих знао и памтио оно битно о свима!

У својим сећањима, истина, налазим одбљеске ђачке прошлости. Последњи разред и матуру завршио сам у Нишу. О десетогодишњици матуре – 1962. године – био сам захвалан Одбору за сусрете што се сетио да ме врати у лесковачко ђачко друштво.

– Захвалност другарима што те нису заборавили, довољан је разлог да спремиш завештање потомцима о нашем уделу у развоју Србије, па и Југославије.

– И Југославије? – гледам га с неверицом.

– Дабоме, о свему ономе, што је било наше!

– Као адвокат, немам времена да се бавим нашим годинама и местима рођења, студијама, женидбама и удадбама, радним успесима, ордењем и наградама!

– И положајем наших наследника, у данас ојађеном друштву! – Мацко увећава посао који треба да обавим.

Руком одмахујем:

– Не могу, судијо, небитна је наша прошлост. Важан нам је остатак живота!

– Поучан је наш удео у незаобилазној прошлости! – чуди се што не схватам тако важну ствар.

Још се поздрављамо са касније приспелима. Улазимо у школу узбуђени. Мацко, док се пењемо на спрат, жури да заврши наумљен посао:

– Ми смо сведоци минулог доба, које не треба да се багателише. Доба које сада не признају, као да га није било. Обнављају заборављене „грађанске вредности“, а поричу нас, који смо градили социјалистичке, и знањем и знојем уздизали Југославију.

Љути се што се смејем. Онда му повлађујем:

– Ново време гледа нас са сумњом. Испитује нас, маше главом, не верује нам. Обрисало нас је. А ми смо још ту, не можемо – ни назад, ни напред!

– Па то о нама напиши!

Већ смо на спрату. Он са Пикљом и Џавалијом председава нашем разреду. Долази млада директорка гимназије Олгица Милетић, која треба да нас прозове. Нисам стигао да му озбиљније кажем:

– Нови, у новом времену се обраћају нашим старим сенкама, на митинзима и телевизијама. И вичу: ,,Време вам је било покварено – црвено, изопачено, болесно, недемократско, тиранско и неправедно! Бедно, без идеала и циљева. Беживотно! И ви сте били такви, проклети да сте! Живели сте у доба које треба прећутати, заборавити и избрисати га, заједно са вама, из српске историје!“

Џавалија, Мацко и Пикља поздрављају директорку школе. Одлазе заједно у врх пуне наставничке зборнице у којој сви седамо, с обеју страна дугог зеленог наставничког стола.