I

April 2019.

Vetar je milovao njenu kosu dok je lizao slanu nit koja se spuštala iz njenog oka. Taksiju je potrebna cela večnost da pređe poslednjih nekoliko metara do mesta gde je stajala. Nije marila. Postoje stvari strašnije od večnosti. Biti bez izlaza, biti zatvorenik sopstvenog života gde se zidovi uzdižu visoko izvan pogleda. U takvom životu svaki pokušaj da se kroz pukotinu u zidu nazre ono iza, završavalo se kaznom.

Ušla je u taksi i rekla svoju adresu. Automobil je zabrujao jače, ostavljajući iza sebe u malom oblaku prašine, na drugoj strani ulice, prozore banke na čijem su se staklu ogledala velika slova sivog zdanja Ginekološko-akušerske klinike.

„Šta je dom?“, upitala se. „Krov? Prozori? Zidovi? Ne, to je samo kuća, prazna ljuštura. Objekat izgrađen od hladnog građevinskog materijala. Dom je nastanjen ljudima ispunjenim ljubavlju. Tu je uvek toplina, jer ko ljubav ima, ljubav i zrači. Kada kuća postane dom zidovi se udalje, a ljudi približe. A sada…

U taksiju je vladala tišina. U njenoj utrobi vladala je praznina. Nema više ničeg. Praznina se otima i širi, kao da želi da pobegne i ispuni svet. Zidovi njene materice više nisu dovoljno jaki da obuzdaju neispunjenost. Rukama je pritisnula stomak dok se pod dlanovima grčila praznina.

Sada je sve gotovo i nazad se nije moglo. Učinila je ono što je morala. Ta činjenica joj nije donela olakšanje. Ako olakšanja nema, da li je onda njena odluka zaista ispravna? Onda je postala svesna kuda ide, kome ide i gde se vraća i njena odluka je opet dobila oslonac, da bi ga u sledećem trenutku krivica izmakla i ona se tako našla u spirali u kojoj sve gubi smisao i ništa nije jasno, a opet, nešto se moralo učiniti.

***

Proleće je ove godine, bilo neobično. Vetar je duvao često, ali oblaka skoro da i nije bilo. Dani su bili prohladni, ali sunce, kao provučeno kroz lupu, peklo je po koži.

U ovom sasvim običnom gradiću, postoji sasvim obična ulica. Ne razlikuje se od drugih sličnih ulica ni po čemu. Ni previše kratka, ni previše duga. Široka je taman koliko treba, sa zasadom drveća na obe strane. Iako niko sa sigurnošću ne može da kaže, izgleda da je upravo to drveće razlog zbog koga nosi svoje ime: Šumska ulica.

U toj običnoj ulici, na broju sedamnaest, nalazi se jedno neobično zdanje. Trospratna zgradica koja podseća na četvrtasti kornet okrenut naopako. To zdanje, kao svoju kuću napravio je trgovac Jevrem Popović još davne 1928. godine. Možda je bolje reći da je tu kuću sagradio Krstan Popović, Jevremov otac, kao venčani dar sinu koji se oženio godinu i po dana ranije. Kao i svi mladi ljudi i novopečeni mladenci imali su potrebu da se odvoje u nešto što bi nazvali svojim.

Tako je nastala ova kuća. Istina, građena je pomalo megalomanski, ali trebalo je pokazati ko su Popovići. I pokazalo se. Takve kuće, veličinom i oblikom nije bilo na daleko.

Očekivalo se da se kuća napuni ljudima. Prvo potomstvom, onda poslugom i gostima. Kao pripadnicima više klase, Popovićima se nametala dužnost da kreiraju sadržaje društvenog života, naročito u ovoj sredini, pa je prizemlje kuće sa svojim salonima služilo upravo toj svrsi. Noblesse oblige, davno bi rekli.

Ubrzo nakon onog rata, kuća je nacionalizovana i preuređena. Svaki sprat postao je zaseban stan, a prizemlje je izdeljeno na dve stambene jedinice. Prohujale godine, epohe i stanari, na kući su ostavili trag, svedočeći tako da nema ničega što je stalno i nepromjenljivo. Ti tragovi, ipak, ne mogu da sakriju da je i sada nakon devedeset i jedne godine, vitalnost ove starice na zavidnom nivou.

Život na ovoj staroj dami ostavio je bore koje ona nosi sa ponosom. Godine su joj donele ljupkost, kao kakvoj otmenoj grofici koja je svom trećem dobu dodala i mudrost. Ovo zdanje se i danas izdvaja od svoje okoline.

Nema više imanja koje joj je pripadalo, ali još uvek bdi nad ovom ulicom poput svetionika na ulazu u luku. Još uvek se ističe, prekrivena patinom vremena, kao siromašni pripadnik starog plemstva obučen u pohabanu i izbledelu odeću za koju se jasno vidi da je nekada bila izraz velikog bogatstva.

Gospodština i sad izvire iz mahovinom obraslih zidova, mestimično oljuštene fasade, crvotočne prozorske daske, pa i onog nevešto zatvorenog balkona na prvom spratu. Te sitne nedostatke nastale prežvakavanjem zuba vremena, kavaljerski zaklanjaju dva platana ispred ulaza.

Neko bi upitao, po čemu je ovo zdanje neobično? Ono nije neobično zbog svoga oblika ili veličine, već zbog svojih stanara. Tu živi jedna udovica, stanuje jedan pesnik, obitava Nada, Napoleon od dva metra i još neki.