• Vitki plamen
    (0)

    Vitki plamen

    Ђурђевдан 1999.

    Кућа је дисала врховима плућа.
    Отац је упалио славску свећу.
    Дрхтала је.

    Са зидова су сишли
    наши бркати преци,
    изљубили нас,
    вратили се на зидове.

    Дошли су тихи гости.
    Прекрстили се,
    узели жито и вино.
    Ручали смо.
    Кашике су се освртале
    лево, десно.

    У близини
    одјекнула је експлозија.
    Ујак је пролио црно вино.

    Из аждаје са иконе
    крв се пролила
    по уштирканом столњаку.
    Под кућним прагом
    стегла се змија.

    Од те славе
    сви дишемо врховима плућа.

    Жене које су чекале

    Чекале смо
    да нам се вратите,
    ратници.
    Без руке, ноге, срца,
    како који.

    Дању вукле за собом
    оно мало земље
    што нисте повели у рат,
    ноћу танка тела
    свијале у круг.

    Куће смо
    носиле на обрамницама.

    Одлагале их пажљиво,
    као крчаге,
    под стабла дебелих дудова,
    крај тек рођених синова.

    Рађале смо их,
    за нове игре ратова.

    Минибус

    На релацији
    Степојевац – Београд
    пензионисани возач
    вози из петних жила.

    У минибусу
    седе поспане жене.
    Ко женке кенгура
    чврсто држе своје торбе,
    и у њима
    оно мало
    што им је остало од живота.
    Парче сна између куће и фабрике.

    Песник

    Да га загрлиш
    могао би
    три дана и три ноћи
    да ти у наручју плаче.

    Зато пише
    песме
    пуне као нар,
    крцате ко трговачке лађе,
    тешко разумљиве.

    Јер
    не можеш море
    у чашу да улијеш.

    Једна суза могла би
    да направи потоп.

    Ватра

    Кад изгори песник
    остаје ватра
    и њен витки пламен.

    До новог песника.

    630 rsd