Tvrđava

Majka zemlja krvari ispod kamena.
Nema ko da liže njene rane.

Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Ništa“ unutar.
„Ništa“ od „Šta ti je?“

Nebo plače nad kamenom.
Nema ko da rastera oblake.

Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Dobro“ unutra.
„Dobro“ od „Kako si?“

Vazduh umire u sivilu. Lepi se za kamen.
Više nije nevidljiv.

Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Da“ unutra.
„Da“ od „Držiš li se?“

Žena plače nad tvrđavom.
Ništa joj ne može vratiti suze koje tope kamen.

Kamen na kamenu,
Tvrđava se izdiže da zaštiti ono „Uvek“ unutra.
„Uvek“ od „Da li ćeš ostati?“

Tvrđava štiti kamen na kamenu, dok u njoj lutaju nemani reči koje prete da progutaju.
Jel‘ tvrđava štiti njih ili oni nju?

Zašto bi iko želeo da bude ja?!

Mala sam i poludivlja,
Skrivam se uplašeno ispod opalog jesenjeg lišća,
Nadajući se da me kapljice jesenje tuge tamo neće pronaći.

Uplašena sam i nepoverljiva,
Širom otvorenih zenica svaki put kad košava donese nova osećanja,
Ljude i mladosti.

Krhka sam i lomljiva.
Moj odraz u ogledalu slomi se u paramparčad,
Svaki put kad mi neko da svoje naočare da se pogledam.

Rođena sam stara i nikada se nisam igrala sa svojom devojčicom,
Jer to nije bilo za mene, nego za neke druge, srećnije ljude.

Ćerka sam svoje majke i sin svoga oca,
Svakome ono što mu je potrebno, a sebi teška crna zemlja koja treperi.

Pesak sam, more i sunce na platnu, pod četkicom slikara,
Sjedinjena i razjedinjena akvarelom koji prodire u pore duše.

Da li bih odabrala da budem ja kada bih mogla da biram…
Zašto bih ja uopšte želela da budem ja?!

Putuju ljubavi moje

Putuju ljubavi moje vozovima večnosti.
Putuju krivudavim merdevinama nevinosti,
Putuju ostavljajući ožiljke metalnog ukusa,
Putuju putevima duše satkane od šećerne vune.

Putuju bezvremenski, kotrljajući se na stranicama beskrajne bajke.
Putuju put srca koje atomskom snagom stvara ljubavne napitke koji daju život.

Putuju ljubavi moje do novih avantura,
Putuju. Puštam ih, jer znam tajnu…

Nikada ne stižu.
Nigde ne idu…
Samo imaju slabo pamćenje,
Pa im se svaki put čini da je putovanje novo…
Perpetuum mobile…

Buket…

Svaki cvet – jedno sećanje,
Boje koje polako blede.

Sve što je moje u tebi,
Tvoje u meni.

Ulice za hodanje u crvenim štiklama,
Sećanje na drhtave jagodice u čežnji.

Žal zbog nedostatka hrabrosti,
Ubistvo ljubavi, koja je mogla da živi.

Pričaš o krivici dok slušam bluz,
„Ništa te neće povrediti, dušo…“

Ne čujem te. Daleko si.
Ja ostajem u svojoj kuli.
Neću odseći zlatnu kosu,
Napraviću merdevine za princa…

Razumem zašto se neko plaši (sreće),
Ne umem da se ne plašim (sreće).

Tražim u tebi nešto čega nema, ponovo.
Luckasto, zar ne? Znam, ali tako je.

Strah. Samoća. Bol.
Rast. Zagrljaj. Ljubav.

Dok nisi smeo, mislila sam da nisi hteo.
To što ćeš sanjati mogao si da živiš.

Šteta, divan je bio buket.
Bacam ga…

Zima i cvet

Ušunjala se smrtna zima u moje disanje,
Dahće, preti, urlajući ruši moje stene.
Krećem iznova da vratim svoje pisanje,
Dok ona ledi, gazi, pritiska i guši mene.

Ne razaznajem da li je Kosač došao po moje,
Ili strah boji doživljaje crnom dok traje.
Ono što znam jeste da ne dam ono što je Tvoje,
Po cenu života koji dah mi daje.

Onda mi neko uzme i to malo, jer nema svoje,
Ne umem da branim damare koji se muče.
I dok se pitam u grudima šta je i ko je,
Taj neko uzme, otme, pregazi i razvuče.

Avaj, zima ne traje večno,
Čak ni kad se u grudi zavuče.
Sve što guši postaće tečno,
Porašće cvet ponovo za mene poručen.

Pomozi mi, Svemogući, da čujem tugu,
Da isplačem suze kojih mislila sam nema.
Pomozi, najdraži Oče, da vidim dugu,
Da ona oboji ponovo ove pesme boema.

Predajem se volji tvojoj, a uzdam se u svoju snagu,
Jer besmisao vreba kad nam nestane dodira i mira.
Stavi sve moje grehove na svoju nebesku vagu,
I pusti da mi spokoj i blagostanje dušu dira.