Žena-sat

Sati cure kroz prste.
Skuplja dlan uz dlan
da neki sačuva.
Misli,
ako zažmuri,
možda neki odsanja
ili odmašta
iznova,
ali

okreće se zupčanik
kroz nos.
Sve mirišljave uspomene
zgužvaše skakutave kazaljke
koje pokatkad samo
zapnu o njeno uvo,
čas levo,
čas desno.

Tesno
svim brojevima
što joj štrče
iz rukava, nogavica,
pupka, minđuša
i šiški.

Oči joj iskaču
kao navijena ptičica
tačno na vreme.
Sat po sat.

Ona nije izmaštana,
a ni domaštana.

Ona je ŽENA-SAT.

Ne želi više da je navijaju
već da je puste
da stane.

Između samoće i gužve

Laž isijava
iz izraza mnogih.
Stežu joj vrat
upadicama.
Podižu joj obrvu
dok uspešno šeta samokontrolu.
Pružaju joj povodac da šeta njih.
Zasipaju je pogledima i uzdasima…

Ona ipak odlazi
zgađena bleštavim,
ali tupim odjekom,
svih tih treperavih reči
bez imalo lucidnosti,
bez i malčice ubedljivog plama.

Između samoće i gužve
oduvek bira da je sama.

Ne može stati

Šta se to nje tiče
što neki gradovi liče
na brodove u potonuću,
dogorele tompuse
i biljke ljudožderke…

Šta se to nje tiče
što neka močvara kliče
da suton je nalik svanuću,
pa prima Mesec u se
i mermerne kućerke…

Šta se to nje tiče?
I zašto plače nad tim?

Zato što njene zene varniče
i slave dobro nad zlim.

Ne može opstati beskrvna,
ne može ostati ravnodušna,

ne može opstati,
ne može ostati,
ne može stati,
ne može,
ne.

Bajka za ženu-sat

Ona bi da čuje bajku pred spavanje.

Onu u kojoj će biti i princeza,
i sluškinja, i dvorska luda,
i zlatna ribica, i sedmoglava aždaja,
i veštica, i vila,
i poruka u boci, i škrinja sa blagom,
i zamak, i pločnik, i konj, i konjanik,
i ništa neće biti.

Onu u kojoj će imati, ne samo jednog,
već bezbroj prinčeva,
a nijedan neće imati nju.

Čula bi bajku sa pravim srećnim krajem –
onu u kojoj će ostati u svojoj kuli – sama

i otkucavati samo svoje izgubljeno vreme.

Pitali su je – vole li se reka i most zaista?

Reka ne voli most,
isto koliko i on nju.
Osuđeni su jedno na drugo
zarad čoveka.
On veliča svoju ljubav ka reci,
u pesmama.
On veliča svoju ljubav ka mostu,
u pesmama.
On prlja i truje reku i sebe,
u životu.
On ruši i diže iznova most i skače s njega
u smrt.

Zato, ne pitajte me više,
vole li se reka i most zaista?
Pitajte me vole li se reka i nebo;
ima li šta god leptiru mrsko;
ima li išta kao cvrkut lepo;
zaljubljene li su obale zagledane drsko?