1973 Skok na glavu u vodu

To što nisam naučio da skačem u vodu na glavu i da vozim kola, u velikoj meri je odredilo moj život. Ni tehnika ulaska u vodu ni puko posedovanje vozačke dozvole, već model odustajanja koji me je često pratio kroz život. Kao klinac, nekoliko puta sam pokušao skok na glavu, uvek lupio stomakom o vodu i odustao. Kada sam se konačno odlučio da krenem na časove vožnje, uradio sam to u vreme snega i leda. Da nevolja bude veća, auto je bio stari Jugo sa klimavim menjačem, a instruktor malo više nervozan ili nestrpljiv. Kada se sve zbrojilo, odustao sam. Vlasnik škole nudio mi je druga kola i instruktora. Svalio sam svu krivicu na sebe, rekavši da nisam spreman za vožnju, možda se javim neki drugi put. Vratili su mi novac. Rekao sam sebi, tek kada kupim kola i neko me nauči da na njima vozim, tada ću se prijaviti na obuku. Naravno, do toga nije došlo.

Kod mene je mnogo toga kasnilo i često bih bio u nekakvom zaostatku. Što se bližio kraj nekog procesa, za mene je cilj sve teže bio ostvariv. Pao sam na popravni iz biologije i matematike. U avgustu nisam uspeo da položim biologiju, pa je kraj mog gimnazijskog školovanja odložen za januar.

Kako sam se uopšte našao na prirodnom smeru. Mislio sam jedno vreme da studiram arhitekturu.

U osnovnoj školi bili smo talentovani za sve. Crtali smo, pevali u zboru, trčali po divnoj atletskoj stazi pored reke. Kad pomislim da sam znao da čitam note, sada mi to izgleda nestvarno. U gimnaziji je sve to zamrlo. Bila je greška što nisam nastavio s nekim aktivnostima van škole, a bilo je puno toga… Šta izabrati… Upao sam u začaran, neproduktivni krug traženja nekog svog puta.

Sve bi to bilo prihvatljivo i moglo bi se opravdati, samo da nije tako dugo trajalo.