Miloš Nastić
-
(0)Od : Miloš Nastić
Hodač i zvezda
400 rsdСТРАХ
догалопиравше
не покуцавши
отворише прозоре
кристалној ноћи губилишта
страх у умору
умор у страху
беседа страха
спев ћорсокака
панично пливаш
препржена рајска рибо
жедна
црвеног стакла
подземних ходника
бекрајна гомила
топлих поздрава
слатког баштована
раскошног
страшног сечиваКОЧОВЕК
немило хладне улице тресну ме као кап
звекеће насртљивост још једне тужне пруге
док ноге отичу од самоће
у част свих ветрова стваралаштва
заклањам данпа ко то ја?
па где то ја?човек
прачовек
надчовек
подчовек
кочовеку ноти ветра песничког ропства
коју зовемо земљом
где сам боравио
да бих трајаоЊЕГОШ ТИ СЕ СМЕЈЕ
песниче стани
зашто формалиста бити
стих калупитиокован пас је крволочан
слободан пас је мелодичанпусти јој кључ форме у ширине
слободна од свега
нека лети са крака на крак звезда
милује неба
свет са птицама гледа
само таква доћи ће до његамного нас је писаца
мало нас је сликара
а сви смо песници
само слободни сликају
е па ја ћу да опевавамда опевавам шта? па све!
све је границада опевавам шта? па све!
ту нема границазашто овде да? зашто овде не?
баш ми се ту негде
и указа глава његоша
и у дубини мисли
почех тражит одговор
но зазвони телефончух глас
и ја покупи’ смеће
уђох у лифт баци смеће
у ветар у људе у спаспотрчах
и спотакнем се
сав обичан о улицу о буку
о бурек о кафу о новине
о увек неку туђу тензију
а он ми пухће димом у лицефуј…
а ја седим
заборавио сам његоша
пуно ми дими његово смирењеприча ми
како воли птице мир и природу
прича ми
о поезији и како је
мислио бити песник
али тренутно нема временаа ја сам сад онај први пас
са почетка приче
нисам више мелодичан
док ви и његош смејете се сад
крволочан видим вас
некуд ми оста оно свеглас …режим
ЉУБАВИ У ПЕСМИ
у песми љубави
скривене љубавиу песми пољупца
скривени пољупциу песми сећања
скривена сећањакоје су усне мекше
које су очи лепшеи додир душе
нежнијии реч
топло заглављена
поред плачашапат
дозива звезду сећања
кроз мракбукет светлости
уснулог
сунца љубави
срцу угашеномОТАЦ
фотографија осликава душу
на њој човек у звездама блиста
и зида се туга
искрена кристална чиста
дуго није изашао из прашњаве
кутије те му поглед као вал
продоран силан непомичан
ко је овај човек?
срцу успомена
кажу да си га волео
кажу да те је волео
очи блажене бледе сјају на слици
овог мајстора леп диван
као да пева са слике
на слици су и смрт и живот
и срећа и несрећа
вечно заробљена стена бола ту лежи
и док суза мокри фотографију
са чежњом враћаш је у кутију
и још један поглед благ као укопан
бескрај фотографије тихо као да каже
лаку ноћ
лаку ноћ вам желим господине
