ŠTA JE LOBIRANJE?

Prema rečniku Concise Oxford Dictionary, Lobby je velika prostorija otvorena za javnost, posebno namenjena za susrete parlamentaraca i drugih lica. Rečnik Webster’s Dictionary, lobiranje definiše kao obraćanje članovima parlamentarnog skupa u nameri da se utiče na zakonodavstvo. U istraživanju agencije IP SOS – Strategie, 34% Francuza je 1987. godine odgovorilo da je lobiranje „delovanje grupe za pritisak na postojeću vlast radi provođenja sopstvenih ideja ili interesa”.

Sažeto, može se reći da je lobiranje čin komunikacije, koji određenoj grupi omogućava da učestvuje u „utakmici“. Ono je suprotno postupanju onih, koji verujući u sebe, računaju na zdrav razum okoline.

Praksa ukazuje da je najbolje da vas ljudi čuju (i vide) kako bi vas zapazili. Tada se uticaj integriše u opštu strategiju komunikacije i postaje njen sastavni deo. Praktično, principi projektnog pristupa organizovanju i sprovođenju programa i strategije komunikacije, podjednako su validni za organizovanje interesno usmerene komunikacije, lobiranja. Naravno, i druge forme komunikacije su interesne, jer se u suprotnom postavlja pitanje njihove svrsishodnosti (marketing komunikacija, komunikacije sa medijima, instrumenti odnosa sa javnošću i drugi). Ipak, samo lobiranje ima za cilj ostvarivanje uticaja, te sama komunikacija, nije sama sebi svrha. Praktično, primeri iz prakse pokazuju da lobiranje i ostale forme komunikacije imaju dijalektičku povezanost i uslovljenost, i da su isprepletane u formama, strategijama i instrumentima primene. Lobiranje može biti instrument marketinga, odnosa sa javnošću, pregovaranja ili diplomatije. Takođe, lobistički projekat može imati sadržaje odnosa sa javnošću ili marketinga, pa i međunarodnog pregovaranja, kao instrumente za ostvarivanje svojih ciljeva.

U suštini, temeljni lobistički rad sastoji se u tome da drugi upoznaju grupu, njen ekonomski, socijalni, društveni značaj, njene probleme, kako bi donosioci odluka razumeli njenu ulogu i podržali je. Delovanje lobista mora da bude višestruko, raznovrsno i široko. Ipak, mnogi lobiranje još uvek vezuju za prikrivene i nelegalne novčane transakcije, mito i druge oblike korupcije. Postojanje ovih pojava se ne može u potpunosti negirati. Međutim, osim korupcije postoje mnogi drugi načini uticanja. Komunikacija između interesnih grupa i predstavnika državne vlasti i kompanija veoma je raznolika i ne može se regulisati jednostavnim finansijskim protokom. Ipak, kada se govori o uticanju, zlоupotrebe uvek privlače pažnju. Ovo je polje koje se reguliše zakonima i etičkim kodeksima na nivou države ili organizacije.

Lobiranje sprovode pojedinci, predstavnici određenih interesnih grupa. Samo pojmovno definisanje aktivnosti interesnih grupa, podrazumeva različita tumačenja, bilo da se aktivnost naziva lobiranje (eng. lobbying) ili zastupljenost (eng. advocacy), odnosno, zastupanje interesa. Ipak, pojam koji se najčešće koristi, je lobiranje. On u sebi sublimira uticaj i zastupanje, tako da se zastupljenost interesa kao forma rezultante uticaja interesnih grupa može u najširem posmatrati kroz definisanje pojma lobiranja. Pojam engleske reči „lobby“, koja označava hol, predvorje, potiče iz latinskog izraza za ulazni hol ili prostorije za odmor, „labium“. U savremenom kontekstu, podrazumeva pretfazu odlučivanja u institucijama i pretparlamenetarnu fazu balansiranja različitih interesa.

Pojednostavljeno posmatrano, to je proces informisanja predstavnika države i regulativnih tela u vezi odluka, koje ima za cilj da redukuje potencijalne negativne efekte ili obezbedi podršku rešenjima koje imaju pozitivan uticaj na sopstvenu organizaciju.

Lobiranje je podrška usvajanju, težnja ka zaustavljanju usvajanja ili modifikacija određene zakonske regulative. Lobisti teže da obezbeđivanjem informacija i stavova zakonodavcu, i vrše pritisak na njega kako bi on reagovao u odnosu na predloženi zakon na osnovu njihovih stavova.

Analizom više teoretskih razmatranja fenomena lobiranja, može se reći da je prirodu lobiranja moguće objasniti kao komunikacijski proces u kome se realizuje neformalna razmena informacija sa vlastima, sa ciljem da se na njih utiče. Možda je najsveobuhvatnija definicija lobiranja, data od strane Koepla: „Lobiranje je pokušaj ili uspešno uticanje na zakonodavno-administrativne odluke od strane javnih autoriteta preko interesnih predstavnika. Uticaj podrazumeva korišćenje komunikacije i usmerenje na zakonodavne i izvršne organe“.

Problem u tumačenju odnosi se uglavnom na metode i sredstva korišćenja instrumenta lobiranja, zakonodavnu regulativu i etičke kodekse i pravila. Ovakve stavove, pojmovno određivanje lobiranja u svojstvu nemoralne aktivnosti, od strane opšte javnosti, lakše je tumačiti kroz korišćenje termina „interesnog zastupanja“. Pod ovim terminom se podrazumevaju širi opsezi komunikacijskih formi, koje nadrastaju sam proces kreiranja uticaja na pretproces donošenja odluka. Iako su oba pojma veoma slična i odnose se na gotovo identične procese, od strane evropskih teoretičara koji se bave uticajem na donošenje odluka u strukturama EU smatra se da je u skladu sa realizacijom uticaja na evropsku javnu politiku, usklađenije razumevanje, koje su pružili Varli i Feribra i odnosi se na stav da je interesno zastupanje „više od lobiranja, predstavlja razmenu informacija, građenje saveza, formalne i neformalne komunikacije, planirane i neplanirane odnose: drugim rečima, sve forme interakcija koje su dizajnirane da predstave određene ideje, ubede donosioce odluka da usvoje drugačije perspektive, a kao krajnje, utiču na politiku”. Dakle, ako se izuzme negativna konotacija, pojmovi ‘lobiranje’ i ‘zastupanje interesa’, mogu se načelno koristiti u razmatranju aktivnosti koje realizuju interesne grupe.