НЕ ЧЕКАЈ

Не чекај никада и ништа.
Тај ко ти је рекао да чекаш,
хтео би да закасниш,
да се строшиш чекањем,
да замукнеш.

Не чекај никога,
јер он неће доћи,
заузет је својим пословима,
а ти ћеш испасти будала
јер си га чекао до поноћи.

Ко год је чекао, шприцнуо га је врабац
прелетајући га, дајући му јасан
знак да не зна шта чека.

Не чекај ништа, чак ни своје рођење,
јер твоји родитељи се још увек двоуме,
налазе мане у кревету, у звездама,
само да се не би родио ти,
него неко други.

ХИТНА ПОМОЋ

Када те кола хитне помоћи
пребаце у болницу,
следи преглед.
Потом ћеш добити болничку пиџаму,
а твоје одело и ципеле
биће спаковани у пластичну кесу,
са твојим именом и бројем.
Човек који на томе ради
у одвојеној соби,
неће пропустити да прочешља
твоје џепове.
Кажу да тако свакога дана
заради неколико стотина екстра.
На шта те паре троши,
то нико не зна.
А можда ништа не троши,
можда штеди и чека Онај дан,
сунцем обасјан.

КЛАВИР

Наш први комшија, доктор Јовић, био је краљевачка легенда, човек који је даноноћно помагао људима. Ноћу бих, као дечак, гледао у осветљени прозор његове куће, знак вечне будности и мистерије. Једнога дана ме је мајка позвала да јој се придружим, рече да ју је позвала унука доктора Јовића неким послом. И тако први пут ступих у дворац тог моћног и тајанственог човека. И док је моја мајка била у разговору са Јовићевом унуком, ја сам – видевши први пут у животу клавир – спонтано сео испред тог инструмента и додирнуо неколико дирки. Оно што сам чуо, било је неко друго присуство, нешто друго, срећа коју никада потом нисам доживео. Мајка ме је погледала прекорним погледом, а потом и укорила моје понашање пред домаћицом. Узалуд ме је домаћица бранила, моје понашање било је за моју мајку неопростиво. Од тог тренутка, па до дан-данас, од мене се очекивало само то: да се лепо понашам и ништа више, да будем пионир, васпитано Српче.

БРАТ ИЗ КОНГА

У време када сам био дечак, данас непостојећа држава Југославија била је један од лидера покрета „Несврстаних земаља“, позната по свом хуманистичком ангажману, пре свега у афричким земљама. Од нас се очекивало да плачемо над тешком судбином афричких револуционара као што је био Чомбе. Из братског Конга свакодневно су стизале вести о опаком Мобутуу који прогања нашег брата Чомбеа. Како помоћи Чомбеу и народу Конга? – питали су се дан и ноћ југословенски комунисти. А онда је почела да кружи прича да ће наше породице моћи да усвоје по једно дете из Конга, како бисмо помогли тој напаћеној земљи. Ја сам скакао од радости када сам то чуо. Добићу брата, вероватно мог узраста, са којим ћу моћи да се пентрам по дрвећу и пикам фудбал. У провинцијском граду, у којем сам рођен, није се могао видети човек друге расе, па је вероватно и то распламсавало моју машту. Моја радост била је још већа када је и моја сестра ову новост прихватила са радошћу. Заједно смо замишљали нашег црног братића како трчи и игра се са нама у дворишту, а ми му откривамо тајне закутке једног новог простора. Време је тако пролазило, али наш брат никако није стизао, а ми смо приметили да ни отац не воли да га често питамо: „Зашто?“ И тако су ову племениту идеју временом појели скакавци, а наш брат је остао у Конгу, на нама непознатој адреси.