Zid sreće

Bili smo deca krize, deca devedesetih godina prošlog veka. Odrastali smo u izolovanoj sredini. Odlazak do centra grada predstavljao je luksuz, a poseta Beogradu jednom godišnje, neretko i u dve godine, smatrala se sedmicom na lotu. Kada bismo dobili tu premiju, nekako mi je bivalo neprijatno zato što nisam znao da se ponašam u takvim okolnostima, jer jednostavno nisam znao šta je dozvoljeno a šta ne, tako da sam jedva čekao povratni voz za naše mesto kako bih se vratio u kraj. Kao i većina dečaka iz ulice, najviše sam se radovao popodnevnim satima jer bismo se tada okupljali na obližnjem školskom igralištu.

Tu na školskom igralištu zavoleo sam da igram basket tri na tri toliko da je i danas ta magična igra pod obručima moja strast. Sa godinama, obaveza je bivalo sve više, ali je strast i dalje prisutna. Prisutna je do te mere da, kada nemam vremena za nju, osećam iskrenu tugu. U sećanju su mi i dalje ta popodneva sa školskog igrališta. Dok bi dve ekipe igrale basket, ostali bi sedeli na zidiću iza koša i čekali svoj red. Tu bi se sedelo i kada se završi sa basketom. Međutim, neretko sam znao da se osamim i naslonim na zid škole, moj zid sreće, jer obično bih se tu obreo kada bih bio izuzetno srećan zbog dobro odigrane partije, nekog spektakularnog koša ili pobede. Osamio bih se i maštao.

Maštao sam tada o diplomatskim prijemima, o odelu, košulji, kravati, kristalnim čašama dopola napunjenim crvenim vinom. Oko mene bi se nalazio neki fini svet, muškarci u strukiranim odelima od prirodnih materijala, žene u pristojnim, a senzualnim haljinama, dok u pozadini gudački kvartet svira Vivaldija. Razgovara se o međunarodnim problemima, rešavaju se bitna politička pitanja na marginama prijema, a provuče se i pokoja šala sa dosta ukusa.

Više od deceniju kasnije stojim u jednom takvom okruženju, u Hotelu „Hajat“ u Beogradu. Jedan ambasador iz nama susedne zemlje odlazi u drugu misiju, a to je rešio da obeleži na Dan državnosti njegove zemlje i tako objedini dva događaja pod okriljem organizacije jednog. Dobar marketinški potez, a i finansijski. Fin neki svet oko mene. Muškarci u odelima, mahom od listera, i mahom galame. Ako ne galame, onda se glasno smeju neukusnim vicevima i podsmevanjima drugima. Žene – u manjini onako kako sam ih zamišljao pre više od decenije. U nekom trenutku gospodin do mene uskliknu: „Evo ga Toma.“ Pomislim koji Toma, a ono predsednik države. Do tada sam mislio da ga oslovljavaju sa gospodine predsedniče, ili barem predsedniče. No oko gospodina predsednika obezbeđenje. Pomislio bi čovek šta će mu obezbeđenje među ovim finim svetom, posebno među svetom koji gospodina predsednika oslovljava po nadimku. Stojim, a gospodin predsednik, okružen obezbeđenjem, ide u mom pravcu. I dalje stojim, sa običnom čašom za vino koja je dopola ispunjena šardoneom, kada mi priđe gospodin iz predsednikovog okruženja sa bubicom u uhu, značajno pogleda i kaže:

„Ne možeš ovde da prođeš.“

Nisam siguran da li se čovek iz obezbeđenja gospodina predsednika obraća meni ili nekome drugom jer korak nisam napravio. Posebno što mi nije poznat. Bilo je dosta odigranih basketa i u Beogradu, pa možda ne mogu da ga se setim. Ne, nije meni, zašto bi gospodin iz predsednikovog obezbeđenja bio sa mnom na ti. Nije ni važno, napravio sam jedan korak u nazad, i nastavio da opažam taj fini svet oko sebe, pitajući se gde sam to napravio grešku u koracima kada sam završio na jednom ovakvom mestu. Prilazim prvom barskom stolu, odlažem čašu, pozdravljam se sa kolegama sa kojima sam došao na prijem i izlazim iz sale, a potom i iz hotela. Skidam lagano sako, olabavljujem kravatu i već sam na putu ka prvom terenu za basket. Tamo nekoliko dečaka šutira na koš, pitam ih da li mogu da bacim neku s njima. Sa osmehom i radošću bacaju mi odmah loptu u ruke, savršen pas, dižem se na šut, ispada mi košulja iz pantalona, kravata je poletela napred ka licu, lopta prolazi kroz obruč, čuje se zvuk metalne mrežice. Pogledom nalazim zid na koji bi mogao da se naslonim. Dok hodam ka njemu, dečaci me pitaju da li hoću da „uzmem“ još neki šut. Kažem im da je ovaj bio dovoljan, da hoću samo da se naslonim na zid i da gledam kako oni igraju basket. Pre nego što sam se naslonio, setio sam se rečenice jednog frajera kojoj do tada nisam davao na značaju: „Poslušaj me, u životu nemoj da juriš karijeru, samo gledaj da budeš srećan.“ I izustio sam je naglas, dečacima na terenu.