ЈЕРУСАЛИМ
(Град путовања по вечности)

Много је тога што краси Свети град Јерусалим. На трен само може се опазити и ова прича која је само тренутак у бескрају лепоте коју пружа овај вечан и светлостан град. На мах доживљај је потпун иако само камичак у мозаику иконе говори много о историји незаборава.

Пламичак радости је почео још у плану овог вечноликог путовања које не подсећа ни на једно друго.

Још у Тел Авиву осетили смо тајанствене мирисе Свете земље. Све мирише на нешто тајанствено. Подсећа на мирисно уље. Путовали смо непун сат до Јерусалима. Ноћна светла подсећају на усправљене свеће а очи су нам биле огледала само да упију што више. Кроз нови део града само смо прошли. Модеран је и мало личи на западне градове. Брзо смо се приближили капији Јафа Гејт, једној од капија града Јерусалима. Извириле су уске улице које воде на различите стране. Улице су биле препуне традиционалних Јевреја обучених у црна одела. На главама су имали црне шешире, лептир машне на обично белим кошуљама и мало краће црне панталоне. Коса им је дуга и у плетеницама. Присутна је ту и шароликост људи разнолико одевених, пристиглих са различитих страна света да овде дочекају Васкрс.

Уличице су уске и испреплетане али као да свака води до Гроба Господњег. Зграда је велики комплекс чији видик се открива одмах после капија. На самом улазу је напукао стуб од времена када је један патријарх измолио Благодатни огањ пошто је православнима било забрањено да буду у Гробу Господњем. На улазу је плоча миропомазања где је Христос скинут са Крста и окупан миром. Плоча миропомазања мирише и верни је непрестано бришу убрусима и то чувају за успомену. Велика кандила су надвијена на плочу миропомазања и личе на лампе које никад не престају да горе пламеном љубави. У овом великом здању све одише љубављу и топлином. До Гроба Господњег се брзо дође. Иде се поред спомен ризнице где се налазе миомирисне мошти разних светитеља. Када се дође до самог Гроба осећа се мир и велика тишина. Да би се ушло у сам Гроб потребно је поклонити се на самом улазу који је јако низак. Прво се улази у параклис Анђела а ту је и камен са Гроба Господњег. После се уђе у сам Гроб Господњи. Улази се са молитвом за цео свет, све створено и све што живи. Величанствен је осећај бити на Гробу Господњем који је празан а одакле је пре много година Господ васкрсао и победио смрт. Када се обиђе круг и на десној страни налази се стуб шибања на коме се и данас, када се прислони ухо, чује звук страшног шибања. У овом великом здању на спрату налази се Голгота, место страдања Господа Исуса Христа.

Храм Гроба Господњег је највеличанственији у целом Јерусалиму и много се ту може осетити и доживети. На Велики петак централни догађај је ношење крстова од Преторије – затвора где је Господ био затворен па све до Голготе. Тада се иде улицом страдања онуда куда је Спаситељ ишао шибан и мучен под својим Крстом.

Посебну молитвену топлину у Јерусалиму пружа Гроб Мајке Божије који се налази у подножју Маслинске горе. Црква има степенике којима се спушта на доле. Поклоници се често на коленима спуштају низ степенице. У овој цркви се налазе и гробови Светих Јоакима и Ане, родитеља Пресвете Богородице. Место са кога се Мајка Божија успела на небо место је посебне божанске љубави и милости према сваком створењу.

Централни догађај у Јерусалиму за Васкрс је силазак Светог огња на Велику суботу. Тада се скупи и највише народа. У Гробу Господњем јерусалимски патријарх измоли Благодатни огањ. Тада се појави светлуцава нетварна светлост. Прво се свеће упале патријарху а од њега народ припаљује даље. Врло брзо блесне светлост и пренесе се на масу народа. Сви су узбуђени и срећни, умивају се пламеном који не сагорева.

Сећање на Јерусалим једном доживљено никад не престаје. Најдубље је то сећање и у поимању свих других не може се упоредити. Храм Васкрсења говори о Васкрсу као свеопштем преображају наших душа и њиховом трајању у вечности. Христос је заиста васкрсао и променио сву твар и самим тим гарантовао вечни живот и наду у свеопште васкрсење. На сваком кораку све ово говори град Јерусалим.