ТРЕЋИ

Ако је Адам први човек
Први песник
Ако је Ева начињена од
Његовог уснулог ребра
Друга
Нисам ли ја који сам рођен
Трећег дана априла
Трећи
И јесам ли онда ја
Од бронзе

ПОДАВАЊА

Стојимо чела неравна
Наборана у огромној Нули

Два вешто издељена
Иако не баш бистра чувара
Држе нас заточене
У огромној Нули

Због наше ћутљивости
Тако несхватљиве равнодушности
Све оно што нас заокупља
Неки случајни пролазник
Добро дошли путник
Странац или само
Бегунац пред мраком
Могао би помислити
Да неког чекамо

Чекамо у огромној Нули
Огромној Нули

НЕЗАБОРАВ

Све ме и сада подсећа на то
(готово две деценије касније
или је већ прошло више)
Петао који кукуриче у поноћ
Мирис палежи у ваздуху
Твоје модре шаке што просипају
По дворишту воду
Док около свеже
Покошена трава дрема
И мљацка
Сласт првих јагода
Испод Сунца
Један глас из даљине који
Као да виче
Бежите
Иду звери

ПАРАДОКС

Кажу да деца могу видети
Прошлост других
Док људи на самрти
Посматрају будућност оних
Крај њих у свом ропцу
Немају снаге да им је саопште

Живот је ироничан и диван
Он измиче и бежи
Ма колико га вукао за рукав

ГРАД У МАМУРЛУКУ

Звече ланци и тешке речи напољу
Пробијам се у голој води свог тела
Кроз конфузију и разлоге створене некуд
Споља од сила немерљивих

По том опoмињућем звуку
Знам да је данас петак
Комуналци у наранџастом односе
Кородирале металне контејнере
Дар европске или неке друге уније
У које пет околних улица
(и још неке које се шверцују
обично ноћу)
Сипају остатке свог распадања
Самоће немоћи и непроцветалих глагола

Радници уз псовке лупу и галаму
Одлазе мрзовољно и равнодушно
На бурек и јогурт трежњење смс предах
Ширећи мирис и сећање
На казамате Турке и епску поезију

Толико је хаоса толико смећа
У нама напољу око нас
У граду на Балкану
Да се радостан препуштам
Свом ужасном мамурлуку

Пререзано

Пререзао сам лестве
стубе, мердевине
или како вам већ драго
да их зовете

дрвене, глатке као длан дечји
тешке као прастари анкер
могле су издржати сву моју тежину
сву моју тескобу

пењао сам се уз њих
уз зид, дрво, кућу, шталу
ради резидбе, бербе, црепа, круне
ватре, гнезда и наравно звезда

оног дана када су напустиле сигуран угао
упориште, своју хипотенузу
устремиле се попут степеница
директно ка небу
нисам имао другог избора
ручном тестером на комаде
сам их изрезао

сада стојим чврсто на земљи

Од камена

Данима када поред старе чесме
почетком предуге Даничићеве улице прођем
видим старог клесара
како својим алатом обрађује камен

клеше, сече, куца и туца камење
без обзира на ветар, сунце или кишу
као да је и сам од камена

седа поред гомиле камења
које најпре дуго проматра,
плени оком и својим цинобер челом
узима тек један са гомиле
милује га, стеже прстима
приноси уху, носу и овлаженим уснама
пре него што крене
да га чука, удара, ломи
дајући му жељени смисао
као што сваки нови дан
мрви и даје животу
другачији изглед и облик

неко ме пита колико дуго то ради
одговарам од јутра до првог мрака
и замишљам како након тога
уместо јастука ставља главу на то камење
покрива се зидом
који још увек није подигао

Одступање

недостаје ми шкрипа снега
кристали воде, мраз
преко којег бих пројурио
прескочио све кранове
дизалице у луци
без страха, претрчао Дунав
све до Калафата
Лома
или још даље
до Констанце
уосталом као и сви моји преци
утекао бих од ископаних ровова
са обе стране улице
махнита копита
црвено-зелене
и црно-жуте коњице
од срушених брда
границе што се шири ка истоку
бетонских урбаних монструма
у које ме утерују

недостаје ми шкрипа снега

Призор

Ништа ми не значи да видим
белу орку
прелепог албино кита убицу

има их ваљда три или четири свега
мувају се негде код обале Хокаида
најсевернијег јапанског острва

једном у години искочи из океана
и покаже своје дебело бело тело
кажу то треба видети

са карактеристичним шарама и обликом
за орке али уместо црно-беле
њено тело је у различитим нијансама беле
пати од албинизма или леукизма
стања код којих долази до губитка пигментације

кажу да је призор прелеп
међутим више волим да посматрам
како се њишу златни цветови липе
док пчеле зује око њих
а артерска вода тече ли тече

Против тачке

не стављам тачку на крају своје реченице
понекад се ту нађе запета
света, грешна, часна, срамна
или издајничка попут срца

али тачка или точка
она је ту баш, баш ретко

можда сам наиван али верујем
да ће неко након мене
само наставити започети низ
набрајање
поетику
уживати у даљем путу
као ја некада

нећу на то ставити тачку
готово епитаф
или наслов биографије