Pet minuta kasnije ponovo smo u jugiću. Dok vezujem pojas, motor automobila kašlje poput strastvenog pušača.

„Mukica“, kaže Ivana i uključuje radio.

„What’s love got to do with it?“, zapita nas Tina Tarner istog trenutka.

Ispuštam uzdah koji bi nadglasao poletanje helikoptera.

„Promeni ako ti se ne sviđa.“

Lenjo pružam ruku i obrćem točkić na aparatu dok ne pronađem stanicu na kojoj se ne emituje muzika. Isprva pomislim da je na njoj u toku izveštaj o stanju na putevima. Spikerka govori tihim, uspavljujućim glasom kako je na Brankovom mostu potpuno zaustavljen saobraćaj, te da su mnogi ljudi napustili svoja vozila u želji da vide o čemu je reč. Prema poslednjim informacijama, policija je uspela da stupi u kontakt sa roditeljima mladića koji se popeo na ogradu i preti da će skočiti.

„Neki moj sapatnik“, kažem.

„Bože dragi, šta se to ovih dana zbiva?“

Bog joj ne odgovara. Ne čuje dobro, mobilni mu nije u dometu, fiksni je isključen zbog neplaćenih računa, a imejl zatrpan ponudama za povećanje penisa.

Ubrzo stižemo na odredište. Izlazim iz kola i posmatram svoj budući dom – sivu, oronulu četvorospratnicu. Sam pogled na nju u meni izaziva neopisivu teskobu. Između dva prozora u prizemlju šepuri se grafit „Vreme je za BUNT“, koji daje kakvu-takvu notu živosti ovoj turobnoj građevini.

Po ulasku unutra, obraćamo se portiru.

„Da, da, očekivali smo vas“, klima glavom i diže telefonsku slušalicu.

Na zidu iza njegovih leđa stoji kalendar, čiji vrh krasi ime klinike. Jun 2014. godine je u znaku Junga, koji je prikazan na fotografiji kako sedi za radnim stolom i drži lulu u ruci.

„Direktor klinike doktor Čapljić će odmah sići“, izveštava nas portir.

Pomenuti doktor se pojavljuje nedugo zatim. Ima oko četiri banke i liči na Šona Konerija iz vremena dok je glumio Džejmsa Bonda. Razvlači širok osmeh, od koga se Ivana momentalno topi poput snežne pahulje na toplom dlanu. Svečano objavljujem nepobitnu istinu: Sve su žene iste! Klara bi ga, garant, zaskočila već na stepeništu!

Ivana počinje da mu izlaže moj slučaj, a ja stojim do nje i buljim u svoje patike kao da me se to ič ne tiče. Razmišljam da li je kasno da uhvatim maglu. Nekada sam bio poprilično hitar. U školi sam nekoliko puta zaredom osvajao drugo mesto na krosu. Iz cele generacije samo je Buč bio brži od mene.

Iznenada osetim nečiju šaku na ramenu. Doktor Koneri, razume se!

„Pozdravi se sa sestrom, pa da ti pokažem tvoju sobu.“

Ivana se suzdržava da ne zaplače.

„U redu je. Ne idem u rat“, nevešto je tešim.

„Ne brinite“, kaže joj Koneri.

„Doći ću prekosutra da te posetim“, obećava mi Ivana.

Ne pokušavam da je odgovorim, jer znam da bi bilo uzaludno.

„Hajdemo sad nas dvojica“, govori mi Koneri.

Penjemo se na prvi sprat, ulazimo na dvokrilna vrata i skrećemo levo. Ispostavlja se da je moja soba na samom kraju hodnika. Od dva kreveta u njoj, jedan je već zauzet. Na njemu leži neko kompletno pokriven.

„To ti je cimer, Zoran, iliti srpski Maradona. Nije mu bilo dobro nakon ručka, pa je rešio da odrema. Imaš li mobilni kod sebe? Moraću da ti ga konfiskujem, takva su pravila. Ali, moći ćeš da koristiš klinički telefon.“

Vadim mobilni iz džepa i predajem mu ga.

„Ti se danas odmori, a sutra ćemo već popričati o svemu“, kaže i izlazi iz sobe.

Spuštam torbu i prilazim prozoru na kome su sa spoljne strane postavljene metalne rešetke. Soba gleda na dvorište klinike kojim dominira drvo guste krošnje. U njegovom podnožju nalazi se klupa sa naslonom na kojoj sedi sredovečna žena i čita knjigu.

Maradona se budi kasno uveče. Dok vraćam u neseser četkicu i pastu za zube, polako se izvlači ispod pokrivača.

„Ćao“, promumla.

Pokriva se i nastavlja da spava.