MAJCI

Prelila se kap preko čaše,
klizi kao suza iz majčinog oka,
u zoru ko najveća tajna,
bol neka razdire dušu duboka.
Nema više te tople ruke
da nežno kroz kosu mi prođe,
jednim pogledom otera sve muke,
nema, ni u snove da dođe.
U starom kaputu ko da je vidim,
ulicom pognuta prolazi stara,
boemskog života svog se stidim,
dok ja lumpujem, ima li para?
Samo je ona znala da vrati osmeh,
da dirke duše pogledom naštima,
majka koje više nema,
majka zalutalog poezije sina.

SELO SPAVA

Kao rosa što klizi s lista
mladog kukuruza
iznad naše stare kuće,
niz moje lice kotrlja se suza
vrela kao gutljaj rakije vruće.
A selo spava, tamo daleko,
u oku mome tuga i seta,
da li me možda još čeka neko
kome treba boem i poeta?
Kad prvi petli najave zoru
i lavež pasa probudi selo,
kao da vidim majku na prozoru,
s rukom naslonjenom na umorno čelo.
A nema stare odavno više,
ni oca nema da rakiju natoči,
iz oka mog klize tople kiše,
oblaka sećanja, pune su oči.
Selo spava tamo daleko,
da li mene tamo još čeka neko?

SUTON JESENI

Dok prvi sneg polako pada,
mesečina obasjala put,
na čokote starih vinograda,
okačio mesec jesenji kaput.
U smiraju dana drema selo,
vetar s breza poslednju haljinu skida,
bagremu skinuo svečano odelo,
vetar bez morala, bez trunke stida.
Sve ovde kao da je noćas stalo,
dok prvi sneg polako pada,
okačio mesec jesenji kaput,
na čokote starih vinograda.

KO ZNA… MOŽDA SE VRATIM

Čeka Srbija,
zavičaj čeka,
majka na prozoru,
Kolubara reka…
Stari Žuća,
dotrajala ograda od pruća,
na stolu rakija vruća,
oronula očeva kuća
čeka…

Čudna ova sudbina neka
čeka…
A ja se možda nikad vratiti neću
izdaleka…

VRBOVICA POTOK

U daljini senke drveća se njišu,
mesec do kolena zagazio stidljivo u plićak,
veče miriše na prolećnu kišu,
niz stepenice beskraja tiho silazi mrak.

Kupaju se gole želje u zenici oka,
sećanja na vreme dok smo bili mali,
pored bistrog seoskog potoka.

Siromašni bili smo, ne znajući
da sva bogatstva ovog sveta,
sva bogatstva mi smo imali.

Vrbovica potok,
u detinjstvu beše naša reka,
beše more naše,
došla druga, sad, vremena neka,
uspomene samo nam ostaše.

Potok na mesečini,
što u rodnom kraju na nas čeka…

KORACI

Hamburg, 18. 11. 1991.

Korake neke čujem
duša mi treperi cela,
da l’ to na mesečini
šapuće breza bela?

Napolju mraz i tama
u parku crni se klupa,
sa sjajem u oku samoj
da li ti srce lupa?

Beli anđele, noćas
šta rade naše staze,
dok stopala vremena
po meni lagano gaze?

Skupi bar malo snage,
vremena valjda biće,
obiđi uspomene drage
za našim stolom naruči piće!

HAMBURŠKO JUTRO

Hamburg, 22. 12. 1991.

Hamburg svakog jutra
hladan, smrknuta lica,
bez golubova na krovu
bez sitnih jesenjih ptica.

S mrvicama u šaci
dok stojiš na prozoru,
za mene nešto baci
beogradskim pticama u zoru!

Gde nema ptica, nema ni ljudi!

ULIČAR S GITAROM

Hamburg, 7. 4. 1992.

Stari uličar s gitarom
na uglu moje ulice,
s nekim urođenim darom
mazno prebira žice.

Limena kutija stoji
tu ispred nasmejanog starca,
prolaznika čitav krug
svaki mu novac baca.

A on u stihu sav
pogledom nebo šara,
i svaki oblak plav
ljubi njegova gitara.

Stari uličar s gitarom
oko podne uvek dođe,
uz njegovu pesmu setnu
svaki dan mi ko tren prođe!

HLEB

Hamburg, 8. 3. 1992.

Usnule trepere breze
noćni povetarac tiho pevuši,
osetih miris rodnoga doma
buđenje proleća u duši.

Daleko negde tamo
u zemlji krvavog neba,
pojeo bih komad samo
crnog seoskog hleba.

I bilo bi možda sreće
više nego ovog trena,
kad osetim u proleće
teret davnih uspomena.

Usnule trepere breze
noćni povetarac briše mi suze,
prolećni miris rodnoga kraja
život od mene uze…

ZVEZDE U PRAZNOM DŽEPU

Hamburg, 21. 3. 1992.

Dve zvezde u praznom džepu
stisnuh drhtavom rukom,
hamburšku noć mokru i slepu
zamenih za rodni dom.

Orošena duša od plača
u oku miriše jug,
sudbina od bola jača
nikad mi ne beše drug.

Umoran u cvetu mladosti
na žutom lišću jeseni,
svodim račune života
dok oblaci umiru sneni.

Boemska je ovo duša
biće poeta još,
sa zvezdama u praznom džepu
jer život je ovaj loš!