РАДОСТ ПРОСУТЕ ТУГЕ

Крали смо идеале,
желели смо истину
а живели у лажима.
Док се месечина простирала
у нашим очима
хранили смо мржњу.
Носталгије,
разарање,
душевни болови,
колико год љубав била лепа,
баца сенке.
Док ме трга ово лудило
у глави,
верујем у искривљене идеале
који су се настанили
и пружају ми лажне среће.
Како бих волела
да се ова туга у мени
једном за сва времена оконча.
Да се овај свет
Буди с љубављу,
Да се искорене све неправде,
да ти могу рећи без страха
волим те.
Туга је голема.
Баца сенке,
крије се иза осмеха,
обешена на плафону.
Кад год подигнем главу,
Ту је у мени дубоко.
Миловања,
Пољупци,
Шаптања на ухо,
Рађа се светлост.
Музика.

ЉУБАВ

Можда се чини недостижним.
Можда је то илузија,
а можда само празна нада.
Записано у времену,
у ветру и у пустињи.
Светлост која тиња,
чека да убије таму
да је разоружа
до последње капи кише.
Можда си ти само сан.
Пустињски ветар
који те односи и опет доноси.
И тако укруг,
сече атом по атом
убија у секвенцама.
Песак ми се мрси
у очима.
Не видим више.
Не знам да спознам
шта је следеће.
Хоће ли те донети к мени.
Хоћеш ли ти бити ту.
Са мном или не.
Јеси ли ти светло?
Или си сенка?
Признај себи.
Шапни ми,
ухвати ме за руку,
Или ме убиј.
Додирни ми лице,
признајем победа је твоја.
Изгубих игру са тобом.
Не могу да издржим,
да ниси ту.

19. 3. 2022.