• E, jbg!
    (0)

    E, jbg!

    ПРОШЛОСТ

    Деведесетих година Русија је, знамо већ, доспела у чудне околности. Старо је нестало, а ново још није наступило, па је тако Русија постала одличан синоним за Постмодернизам, а да тога ни сама није била свесна. Угојена и прождрљива Постмодерна дошла је у ову земљу као освајач и прва после Монгола успела и да је освоји.

    Ви то наравно нисте ни приметили, пошто је свако до вас целина за себе – неко је, на пример, козак, неко агент за некретнине, неко геј, проститутка, убеђени верник, полицајац, комуниста, националиста, домаћин, самохрана мајка, али заједно…

    Заједно сви ви формирате једну безобличну масу, која потхрањује Постмодерну, попут хиљада нуклеарних реактора. Незграпност и наивна глупост ове земље је одлична храна за Њу.

    Управо деведесетих година многи руководиоци музеја распродавали су своје ризнице на све стране. Један од тих музеја распродао је збирку кипова конгоанских богова, која се распршила по разним приватним колекцијама, служећи као украс, елемент декора и слично.

    А богови баш и не воле када их померају. Богови су, ако ћете право, велики лењивци. Кад бисте само знали колико је Ра био срећан кад је коначно престао да се устаје сваког јутра и језди небом у својим колицима? О, плесао је од среће. Али када богове ставите да висе изнад камина у кући неког јекатеринбуршког кримоса, који му пред очима спава са својом секретарицом, а понекад од досаде и мастурбира, тада бог почиње сасвим озбиљно да се пита о смислу постојања. Али нећемо о томе, бар не још.

    Петербург је, на пример, баш велики град. Ту умире велики број људи. Разни градови се хвале количином туриста, добром повезаношћу са ауто-путевима, такмиче у лепоти архитектуре, али можда би на прво место требало ставити могућност да се умре на најразличитије начине.

    А Петербург је у томе прави шампион, и то не само у Русији, него и у свету. Ето, бар у нечему је та земља коначно постала водећа, достижући истински светски ниво.

    Почнимо, на пример, до тога да у граду на Неви без проблема можете да умрете од астме. Исто тако, могуће је да покушате да препливате Неву, што је пошло за руком сасвим малом броју људи. Можете да се опробате у предозирању алкохолом или дрогом. Можете да умрете у пијаној тучи, да будете опљачкани, убијени и силовани, а можда и силовани а тек потом убијени, већ према укусу.

    Али случај Павла Петровича је био сасвим изузетан, јер је он умро као истински постмодерниста – сасвим обично и истовремено веома чудно.

    Смрт је наступила у 22:16, када се шездесетседмогодишњи Павле враћао кући из биоскопа. У прошлости је радио као кинооператер, и кад је отишао у пензију радо је наставио да гледа филмове, користећи попуст за пензионере, и то нарочито увече.

    Смрт је наступила као последица акутног застоја срца, баш у лифту покојникове вишеспратнице, где несрећни пензионер никога није могао да дозове у помоћ.

    Али, проблем је био у следећем – медицинска експертиза је показала да је човек умро до срчане инсуфицијенције, али у лифту је нађена само једна половина његовог тела – она изнад карлице. При чему је на основу те половине изведен закључак да није било никаквог насиља – коса није била рашчупана, одећа изгужвана, нити су пронађени било какви отисци.

    Необичности смрти доприносила је и чињеница да је друга половина тела пронађена такође у лифту, само не у истом улазу, чак ни у истој згради, већ у суседном рејону.

    Чињенице везане за ову смрт потресле су петербуршку јавност, која је, у складу са својим најбољим традицијама, одмах заборавила на читав случај, поново се посветивши фундаменталном и кључном проблему града – изградњи још једне цркве на неком тргу.

    С друге стране, смрт Павла Петровича је осигурала много непроспаваних ноћи полицајцима, који су се, излазећи да попуше коју усред ноћи, питали: „Чекај, испада да је неко испрепадао старца, сачекао да он умре, а онда раскомадао тело и један његов део однео у другу зграду, удаљену неколико километара од места злочина? И то без трагова крви? Без сведока? Или је неко пронашао већ мртво тело. Поделио га на две половине и… опет пренео у суседни рејон? И у оба случаја је мајсторски уклонио отиске“.

    У сваком случају, смрт је остала неразјашњена, али је утицала на мене, зато што се, да се није догодила, ја се не бих нашао у стану Павла Петровича, а да се тамо нисам нашао, не бих из његовог стана украо књигу.

    Ја сам, иначе, скроман новинарчић, који пише за ђубре од сајта. Тог дана се није могло ући у покојников стан – медији су наваљивали као мува на говно (као и иначе), па је била огромна бука и гужва.

    Није било ни говора о било каквим правилима новинарске етике (ХА!) – све су дотицали рукама, све газили.

    И ја сам у свој тој гужви потајно украо једну књигу – сасвим обичну, ни по чему упадљиву, осим наслова:

    ≅Ψτψϕγβχϕψψσθ ηφϖϕψ ϖτηνδφυφ γβχϕντκζ≅ ненаписани роман мртвог писца

    Интригантно, зар не? Наравно да новинари не би смели тако да се понашају. Ниједан нормалан човек не би смео тако да се понаша, али – ја јесам. Украо сам књигу од мртваца и однео је кући.

    810 rsd