Уторак: 10.02.2026. године

Дуго нисам могао да се натерам да пишем овај дневник.

Да идем сваки дан у библиотеку,
Ту, две зграде преко пута, напорно ми је.

Нисам морао да учим у библиотеци сваки дан јер ми је
било много напорно да носим лаптоп са собом.

Онда пут од тамо до овамо,
и некако ми је био потребан мир,
где могу кроз писање сам са собом да разговарам.

У четвртак сам сат и по носио неки ламинат Авраму.
На трећи спрат и помогао сам му,
и то ми је одговарало,
чак сам и после пун надахњујуће енергије возио бицикл и
отишао до Милиних родитеља да их видим.

Понео сам чоколаду и двеста грама кафе.
Било ми је глупо да смо толико у истом граду а да их
нисам обишао.

Колегин будући зет је неколико пута свраћао на посао у
канцеларију где седимо колега и ја, док ја дуго нисам
обишао девојчине родитеље.

Све то је прошло. Ишао сам за викенд за Београд. И јуче и
данас осећам толики страх у костима да сам морао да
попијем лек и да јуче цео дан спавам.
Синоћ нисам могао да спавам. Трудим се да пишем
дневник и да се писањем кроз разговор са собом
олакшам.

Много ме је мучила мисао о бисмислености и
бескорисности овог писања дневника.

Али мене то опушта и тако се ослобађам стреса.

Некада је из писаних дневника изашла и моја поезија.

Сада знам да пишући и куцајући грешим у правопису али
се трудим да будем упоран, па ако затреба, биће ту неки
лингвиста и рецензент.

Много је јак лек.

Тренутно се осећам задовољно јер сам почео да пишем и
да се осећам као писац.

Наравно, ништа од својих дневника и записа и овог
куцања не планирам да објавим али некако гледам да се
испричам сам са собом писањем уз кафу и да се
растеретим ствари које нисам могао са другим људима у
реалном животу да поделим.

Не знам да ли сам тај дан био депресиван, ћутљив и није
ми се причало са људима, али ми се писало.

Јесте да је то неки начин повлачења у себе, али, ето, мени
је лакше и волео бих да ово све остане сачувано а не
уништено.
Јер ће можда неком генију за психоанализу помоћи да
помогне неком ко има сличан проблем и да га излечи.

Можда су то моји нерални снови али, ето, маштам.

А шта човек може да машта – може и да се оствари!

Најбитиније ми је да испишем како се осећам, нарочито
када сам у депресији и када осећам грижу савести и када
се осећам лоше, а то је веома често; када све то испишем и
напишем, избацим та осећања из себе и осећам се добро.
То ми је неки вентил.