ЗРЕЛА ЈУТРА

(осврт на младу српску поезију осамдесетих година)

Са данашње тачке гледишта, после четири деценије, поузданије можемо сагледати младу српску поезију осамдесетих година, за коју можемо слободно рећи да је била веома зрела. Овде се не ради о „генерацијском правцу“, јер песнички гласови су разнородни и разуђени, различити су поетички, естетички, тематски и други погледи. Заједничка карактеристика је једино даровитост.

Такође, треба имати у виду време у коме се стварала, а то је последња деценија Југославије, тако да је српска поезија припадала корпусу јужнословенских књижевности, у коме су постојале разлике али и заједништво у освајању песничких слобода, слободе песничког мишљења и изражавања.

Данас видимо, сасвим је видљиво, да је већина песника из тог периода данас позната широкој читалачкој јавности, са завидним бројем објављених књига, песмама расутим по периодици. Посебно је значајна „Књижевна реч“, лист који је био „орган“ књижевноомладинских стваралаца и слободна територија песниковања. Мањи број песника објавио је по једну књигу, неки су се повукли и кренули неким другим путевима, неки су доживели своје судбине у немирном времену које после тога надошло, ратови, распад Југославије, државна неуређеност, нови светски поредак, неки су, нажалост, завршили свој животни опус. Циљ ових критичко-есејистичких записа је да се представи млада поезија осамдесетих година у целости.

И тек данас, после четири деценије, можемо видети колико се она исправно вредновала од стране критичара, а колико је било пропуста и огрешења.

И колико се, на први поглед, може помислити да она има своје запажено место у српској књижевности, с обзиром на актуелну издавачку продукцију. Више је то „прећутана генерација“, јер она нема критичку рецепцију као што су то имали и имали песници ранијих периода.

У сваком случају, овим записима желим да пружим на увид данашњим читаоцима, а нарочито критичарима и књижевним истраживачима, младу поезију тог времена, која је била последњи песнички занос о слободнијем и бољем свету.

Колико год да су антологије субјективне, оне највише пружају „песнички материјал“ једног времена. Између става да су антологије само субјективне и става да могу бити и објективне, које се држе строгих књижевних критеријума и постулата, ја сам се определио за краће критичко-есејистичке записе о младој српској поезији осамдесетих година прошлог века, како би читаоци и критичари могли да искажу своје судове, процене и оцене.

Иван Негришорац у свом тексту „Поезија Роршахове мрље“ („Књижевна реч“, бр. 280, од 10. 06. 1986) пише, алудирајући на Миљковића, да ће „поезију сви објављивати“. И то он каже, као припадник те песничке генерације, када су велики издавачи у својој годишњој издавачкој продукцији, објављивали само по десетак песничких књига, и то одличних, свака таква књига била је прворазредни књижевни догађај. На тај начин, у строгом селективном избору, а отворених поетичких стремљења, критичарима су биле доступне и читале су се. Па ипак, критика се мало бавила поезијом осамдесетих година.

У хрестоматији „Шум Вавилона“, Михајло Пантић каже: „Уз уважавање индивидуалности у новијем српском песништву (песништво осамдесетих В.М.) могуће је пронаћи и неколико општеприхваћених поетичких особина које могу послужити и као основа једне условне, необавезујуће, а потребне оквире критичке систематизације. Кључни појмови у том распореду јесу: иронија, нарација, поетска досетка, лом језика, митопоетизација, неолиризам и веризам (међупрелазности значења појединих појмова овде се подразумева)“, а Васа Павковић коауторски у истоименој књизи вели: „У нашој читалачкој визији савремене српске поезије, песници најмлађе генерације, управо њени најзначајнији аутори, представљају тренутно најважнију и најзанимљивију групацију песника у чијој стваралачкој активности српске поезије стиче нужни (дис)континуитет и естетички најважније текстове.“

Језик и разногласје основне су одлике поезије, па отуд и одличан наслов и одредница антологије „Звуци и комешања“ (новије песништво у Србији) коју је приредио Миљурко Вукадиновић, а која се односи на време осамдесетих година. „Пре свега отада што је преплитање времена садашњег са временом прошлим и будућим (елиотовски захтев) значило напуштање оквира завичајних, локалпатриотских зарад европских и „светских“ видика и то се више не може превидети. Кафанско-паланачки дух заиста је отишао на периферију литерарне сцене и књижевнокритичке пажње и присутан је још само као рецидив прохујалих времена а на попришту је интернационалност и заједништво културне баштине у садејству и спрези са већ незаобилазним учинком нових медија.“

Колико год да је изражен индивидуализам, може се рећи, са структурално-садржајног становишта, да млада српска поезија осамдесетих година припада углавном постомодернизму. Песници који су самосвојни, изван овог правца, мање су „примећени“ од стране критике, али они свакако имају своје истакнуто место и о њима ће се тек говорити.

Циљ, а и дужност, ових критичко-есејистичких записа је да пружи увид у младу поезију осамдесетих година, а чије песничко деловање досеже крај двадесетог века, па и почетак трећег миленијума.

Власта Младеновић
Лета Господњег, 2021.