U krošnjama neba, tu kod oblaka…

Svako dete, bilo ono veliko, ili malo, ima svog heroja. Ima svog zamišljenog junaka koji, ne samo da može da preskoči zgradu, spakuje igračke, pazi da se ne polomiš sa bicikla, otera neku džukelu što hoće da te ujede po svaku cenu, odbrani od debelog Bojana iz IV/2, koji bi pojeo i mene i tebe i užinu, uradi sve zadatke iz matematike i pročita sve lektire, a da se ne umori. A onda kada uspava decu, ide da spasi svet. Ali ne samo da spasi svet, već stigne iz dalekih krajeva da dođe da isto to dete pokrije i ušuška, ako sanja nešto loše, pa se vrati da ubije aždaju koja je rešila da pojede celo čovečanstvo. Ujutru, kada se dete probudi, opet vidi svog heroja, kako sa maramom na glavi, vunenim prslukom i čarapama šeta po kući i kao hobotnica sa šesnaest ruku, sve uspe da uradi. Pitate se kako?! Baš lako! Heroju je uvek hladno na leđima i tog heroja ne možeš ubediti da si sit, nikada u životu. Misija heroja je da nisi gladan! Još se nije rodio taj koji je mog heroja ubedio da nije gladan. A tek se nije rodio onaj koji može da ubedi heroja da mu nije hladno. Promaja i glad su najgori neprijatelji. Nevidljivi ubica koji vreba i čeka da ti se raspaše majica i tada kreće u napad. Još se majica nije ni izvukla kako treba, da osetim onaj lepi, hladni, gotovo osvežavajući vazduh, a heroj je već skočio i brzinom svetlosti došao, uvukao mi majicu u gaće, toliko jako, da sam osetio kako su mi se čarape na nogama zategle, kada me je cimnuo. Kako su se zategle čarape, tako se zategla i knedla u grlu, pa nisam mogao da dođem do vazduha, ali važno je da nije hladno.

Mog heroja poznaju svi moji drugari. I ne samo drugari, već i sve komšije. Ma malo je reći komšije, jer mog heroja poznaju i ljudi koji tuda prolaze. I kada avion proleti iznad, siguran sam da su i oni videli mog heroja. Te divne oči koje se smeškaju iza žućkasto-braon rama od naočara, teško da neko ne može da primeti, a još manje da ne kaže: „Dobar dan“.

Nije važno da li je poznaje, da li je došao na jedan dan, pa će sutra odleteti na kraj sveta, prosto i jednostavno, njen predivni osmeh te natera da kažeš: „Dobar dan“. Kažeš tu kratku frazu, saviješ glavu i zapitaš se, da li ćemo i mi biti takvi kada ostarimo. Hoćemo li i mi imati kapaciteta da se svima javimo, pomognemo, dočekamo uz osmeh, a pritom da o svojim bližnjima brinemo na najlepši mogući način. Hoćemo li i mi biti heroji u vunenim džemperima, ili ćemo se praviti da je to staromodno i nositi skupe stvari, pretvarajući se da smo nešto što nismo? Hoće li skupe stvari pokriti siromaštvo duha, ili ćemo biti heroji kojima se deca raduju? Hoćemo li ljudima oko sebe nositi mnogo cveća na grob, žaleći što smo propustili mnogo toga, ili ćemo se trgnuti i razbiti čamotinju naših socijalnih života i pokazati ljubav u pravo vreme?

Zašto je baš ona moj heroj? O tome mogu satima i danima da pričam. Zašto je zaslužila da se o njoj piše? Mislim da na svetu nema dovoljno papira koje bih mogao o njoj da ispišem. Jedan maleni heroj, kratke, tršave kosice, vedrog duha i još veselijih očiju.

Rođena je davnih dana, u sred zime, u selu blizu Crnog vrha. Završila je, od osnovne škole, koliko je u tim okolnostima moglo da se završi, s obzirom na rat koji je tada harao, ali to nije uticalo na pronicljivost, inteligenciju i snalažljivost devojčurka, koji je odrastao u plemenitu ženu. Ona je bila domaćica, žena koja brine o kući, deci i pokućstvu. Budući da znam mnoge priče o njenoj deci i njihovim nestašlucima, mislim da joj treba dati i orden. Mnoge priče su ostale neispričane i nedorečene, ali ko još razmišlja o svim pričama, kada je dete i koliko pitanja ostane neodgovoreno, kada za njih bude kasno. Često nam je važnija lopta i jurnjava, nego neko pitanje o detinjstvu nama dragih ljudi. Nešto se kroz priču i sazna, ali dosta toga ostaje na nama da projektujemo i da zabavljamo neke nove generacije pričama o nekim herojima, koji su na nas uticali, ma koliko oni škole imali. Nekada, ni najveće škole ne mogu naučiti lepim manirima.

To čovek nosi u sebi, a sve što je potrebno jeste da ih neguje i čuva, jer se u ovom surovom svetu sve lako gubi, strpljenje i maniri pogotovo. Život nekada postavi najteže ispite, gore nego na mnogim fakultetima. Završiti životni fakultet i ostati normalan i čist u glavi, odlika je jednog odličnog studenta. Mnogi polude na osnovnim studijama, ne znajući da se izbore sa problemima učenja, a kada dođe do lekcija života koje se ne uče u školi, tu nastaje opšti fijasko.

Mnogi pobace na prvim koracima, pre nego i da im život uruči indeks.

A, da! Moj heroj je moja baba! Ona je izmislila školu života. Jedna jedina Smilja Luki!