1. Kloaka

Trinaesti maj dve hiljade sedme. Dva časa posle podne. Naš patrijarhalni komšiluk odnedavno je postao bogatiji za još jednog malog delinkventa, a verovatno i budućeg narkomana, silovatelja, ludaka i serijskog ubicu. Bože me prosti što te spominjem, ali ja antipatičnije, razmaženije i nevaspitanije derište u životu nisam sreo. Ne bih, doduše, smeo da ustvrdim da do srži prezirem baš svu šestogodišnju srpsku balavurdiju, ali to naprosto postaje nepodnošljivo. Juče sam, sa bezbedne distance voajera, imao priliku da prisustvujem jednom užasavajuće morbidnom obredu: Đurađ je u blizini kontejnera pronašao leš pregažene mačke (kojoj su kerovi već stigli da raščerupaju utrobu), a zatim ga preneo i stavio nasred naše ulice, da bi potom i sâm prilegao na asfalt, u njegovoj neposrednoj blizini, zažmurio i odjednom postao nepomičan. Naša ulica je malo uvučena i ne previše prometna, s obzirom da je jednosmerna, i da se njome pešice bez problema može ući u veliki gradski park. Znajući da majka više ne naseda na njegove otrcane marifetluke, palo mu je na um da se, umesto dotadašnjih jalovih nastojanja da istraumira svoje najmilije (izležavajući se beživotno u travi svoje okućnice), sada nasred ulice počne praviti mrtav; ne bi li, možda, neki slučajni prolaznik pomislio da su kola, pregazivši mačku, istom prilikom udarila i dete, koje se – gle čuda! – sa svojom sirotom macom sve dotad bezbrižno igralo van ograđenog prostora dvorišta, nasred proklete ulice, maltene u strogom centru grada od sto hiljada stanovnika! Po svemu sudeći, još jedan u perverzno dugom nizu dokaza da glupost ne poznaje granice. Ipak, nećete verovati, jedan dobroćudni omaleni starčić, duge sede brade i smežuranih obraza, u lakom platnenom kaputu sa širokim reverima boje trule višnje, upravo je toga jutra pošao u šetnju ka parku, da malo uhvati jutarnje svežine; i to baš našom sporednom uličicom. Kad ga ugleda gde leži, onako mršav i, usled anemije, bled kao utvara, jadni čovek samo što u nesvest nije pao. Sine! Jesi li dobro?! Sine! Kuku, majko, ne odaziva se! Dete! ‘Alo, dete! Ljudi, iz koje je kuće ovo dete?! Nije mu dobro. Zovite hitnu pomoć! Čujete li?! Upomoć! Upomoć, ljudi, upomoć! Kukao je starac, zapomagao, u tri se vode bio preznojio – nigde žive duše. Za sve to vreme, mali antihrist nije se ni mrdnuo. Potresnu scenu posmatrao sam kroz zatvoreni prozor terase, dezerterski pritajen iza zavese od ljubičastog tila, zato što nisam imao želudac da se u sve to opet uplićem. Nije prvi put da se ovako iživljava nad nedužnim starcima; jednog sam već spasao iz slične situacije, otkrivši mu da mali nitkov blefira samo da bi privukao pažnju. U zlo doba, pošto se starčeve vika i kuknjava neko vreme nisu stišavale, Đurađeva majka, očito razdražena bojom tog promuklog staračkog glasa, napokon nađe za shodno da izađe, u brzini greškom nazuvši muževljeve kaljače. Međutim, Đurađ, čim to vide, od početka sve vreme lukavo čkiljeći na jedno oko, ustade i brzinom vetra utrča u dvorište, pa stade ispod ragastova ulaznih vrata, i odatle nastavi da pomno prati dalji razvoj zbivanja, uvijajući telo i nesvesno opisujući krugove desnim kolenom, gledajući starinu ispod oka, podsmešljivo, izazivački. Majka se najpre izvinila starcu, u svoje ali i u sinovljevo ime, a potom je i malu ništariju nekako privolela da priđe da se i lično izvini, što ovaj, naposletku, teška srca i učini. Sine mili, tako si me uplašio. Opasno je tako da ležiš nasred ulice; neki auto je stvarno mogao da naiđe. Sa tim stvarima nije se šaliti. Nekada vozač, iako te vidi, možda neće moći na vreme da prikoči. Nemoj više tako, dušo dedina. Vidim ja da si ti dobar dečak, poslušan. Hajde, živ mi bio, sokole, i zdravo mi ostao!

DOBAR DEČAK! Izlapeli starče, gde su ti oči? Drtino matora, šta to govoriš? Taj isti dobri dečak, kako ga tada nazva ovaj smeteni starac, je, u danima koji su usledili, počeo da seje užas kakav do tada nije viđen u našem susedstvu. Sklon sam tome da pomislim da će, bude li se ovako nastavilo, Đurađ jednoga dana završiti kao ljudožder.

poglavlje prvo

dobili ste redakciju izdavačke kuće serendipia na vezi je urednik dugalić s kim imam čast da razgovaram? gospodine uredniče ovde kajganić blagi bože u pola glasa procedi patnik gospodine uredniče kolebljivo će kajganić slušam vas potišteno odgovori čovek samo vas unapred molim da budete što koncizniji čeka me zbilja toliko posla da verujte ne znam hoću li se uopšte izvući živ gospodine uredniče i dalje sam u šoku slušate svraku kradljivicu alal vera pređite na stvar kajganiću prosto ne mogu da verujem da moj novi roman nije ispunio vaša očekivanja nije smak sveta milune vama možda nije glavu gore dragi čoveče! pa sa nekim novim projektom ćete zacelo imati kudikamo više uspeha samo je važno da ovakve situacije ne shvatate lično onda… šta mogu da učinim za vas? mogli biste o uveravam vas da biste i te kako mogli mogli biste recimo da mi pružite priliku da vam za mesec dana ponovo pošaljem rukopis koji će u međuvremenu pretrpeti značajne dorade ah to! nažalost bojim se da nisam u mogućnosti da izađem u susret vašim zahtevima moja je odluka konačna i neopoziva zaista mi je žao ali ovoga puta zbilja nisam voljan da objavim vaše delo. gospodine uredniče produži romansijer glasom drhtavim od bola zar je moguće da tako puno tražim ako vas molim da mi date drugu šansu? čujte kajganiću ovaj razgovor polako počinje da gubi svaki smisao pa majka mu stara lepo sam vam rekao da je moje diskreciono pravo diskreciono pravo? možete to nazvati i prigovorom savesti osim toga mi nismo jedina izdavačka kuća u ovoj zemlji stvarno ne razumem zbog čega vam je toliko stalo da ga baš mi… znate, nema tog urednika koji nije donekle pristrasan baš kao što nema tog književnog kritičara koji u nekoj meri nije sujetan to što mi u ovom času nismo radi da objavimo nostalgiju ni u kom slučaju ne znači da neka druga kuća neće pokazati nezanemarivo interesovanje za vaše prozno stvaralaštvo sada je dakle i zvanično! kao iz topa uvređeno uskliknu spisatelj vama se moje delo definitivno ne dopada nisam to rekao samo sam sagledavajući aktuelne potrebe tržišta došao do zaključka da neću moći da ga prodam e moj dobri čoveče! kako ne shvatate da se nalazim između čekića i nakovnja jedno su naše želje a nešto posve drugo naše skromne skromne mogućnosti zar zaboravljate da smo već decenijama u nemilosti države kojoj je kultura ne trinaesta već trista trinaesta rupa na svirali? sve i da prenebregnemo činjenicu da smrtonosni virus hara planetom smeši nam se ekonomska kriza sa svih strana stizaće pretnje novim stezanjem kaiša ljudi uskoro neće imati hleba da jedu a režije će ipak morati da plate deci će krčati creva plakaće ne samo za bakama i dekama plakaće usled očevidno narušenog komfora iste će patike morati nositi i po nekoliko godina bez obzira što su im đonovi progledali i što voda nemilice ulazi to im uveravam vas neće smetati pošto će stopala držati zavučena u kese za zamrzivač cene će divljati naša nejaka privreda sve strašnije posrtati dok najzad ne dođe do potpunog raspada sistema odakle vam ideja da će neko u jednom do te mere opustošenom ambijentu uopšte i pomisliti da izdvoji novac kako bi kupio vašu knjigu? ili bilo čiju knjigu? imućni ljudi ne čitaju žive punim plućima i nemaju potrebu da zveraju u tuđe dvorište kad već u svom mogu imati sve što požele i mada će čitalaca biti sve manje sa stanovišta kamijevskog apsurda sasvim je razumno da će pisaca biti sve više stvaralačka potreba umetnika bila je i ostaće intrinzična a žeđ za duševnim nemirom takva da se ne može utoliti novcem dobro razmišljate: katarza samomasakriranja najčešće je jedini put do ekstaze sa jedne strane dakle imamo kiosk literaturu kojoj vi nažalost ne gravitirate sa druge je lepa književnost koju maltene niko ne uzima u šake računica je jasna kao dan tragamo za pravom merom i samo takav filigranski brižljivo upriličeni potpuri krajnosti može iznedriti bestseler svako ko ima nesreću da se bavi ovim poslom pomalo je s godinama postao akrobata pomalo mazohista međutim čak i takvi kakvi smo možemo da skačemo samo onoliko koliki nam je odraz ne bi ovo društvo imalo razumevanja za vaše delo na momente ono poprima obrise sušte apstrakcije filozofska razmatranja koja sežu daleko ispred svog vremena piknik u onostrano morali biste uložiti napor da se približite običnom čoveku da se saživite sa njihovim sirotim malim košmarima jamačno bez pribegavanja patosu a da pritom ipak ostanete akademski neosvojivi. kao kilimandžaro? uzeste mi reč iz usta. džaba. nalazite? ovaj narod uspeh ne oprašta ako sam dobro razumeo vas u ovoj fazi jedino interesuje komercijalni momenat recimo da je tako mada i nije baš vidite ja sam taj koji će morati da izmiri troškove lekture korekture katalogizacije preloma štampe vašeg honorara poreza državi dalje da ne nabrajam ovo dalje vas se ne tiče sve mogu da razumem dugaliću sve ali odakle vam ta skaredna pomisao da će se roman slabo prodavati? smem li znati na čemu temeljite svoje crne prognoze? toliko je relevantnih pokazatelja da ovo nikako neće biti bestseler eto recimo naslov koješta genijalniji naslov verovatno niko nije izmislio drugo sama fabula je iznimno problematična prepuna mesta neodređenosti nesuvislih obrta logičkih rupa nekoherentnosti postmoderna. i sami znate da tu ne može biti govora o nekoj klasičnoj fabuli nema veze nastavite i molim vas nemajte dlake na jeziku.