Nedelja, 10. juli 1988.g.

Nedelju dana smo sestra i ja bile u B.B. kod tetke, sinoć smo se vratile. Bilo je zanimljivo, lepo, malo i dosadno, jer nikoga sem tetke i njenih ne poznajemo… Al’ najbolje od svega su one tetkine “k’o papir” tanke palačinke! Sa nama je došao i njen stariji sin, a mlađi, koji ima godinu dana je ostao. Nino ima četiri godine i ići će sa nama na more. Divno! I volim što ide, ali baš i ne… Drag mi je, sladak, ali baš “vući” mlađeg brata svuda, pa paziti na njega, ne ispuštati ga iz vida… More, plaža, skakanje u vodu, “slatkiši” okolo… A mi sa mlađim bratom! Znam da će sve „spasti“ na nas dve. Da ga čuvamo i vodimo svuda, da se igramo sa njim u plićaku i u pesku. Mislim, baš mi i ne ide to… Mama i tata su isplanirali da sutra idemo za Kopar. Ostali bismo samo dve nedelje, a tata bi pomogao stricu da sređuju kuću u Picuparama (u Istri). Tina već pakuje stvari. Opet se ljuti na mene što ona sve radi a ja piskaram… Posle ćemo ići da kupimo kupaće kostime. Oni prošlogodišnji su nam mali. Nino me zove da mu crtam “a’to”… Na auto misli, zaluđen je njima… Tako mali a svakom autu zna ime…

(negde oko ponoći)

Nino je tek sad zaspao. Uf! Koliko samo može da priča… Nikad se ne umori. Pitam se koliko će pričati kad bude stariji?

Ipak ne idemo sutra na more. Shit! Tek sutra naveče će doći tetak, pa će i on sa nama u Kopar. Da bi bio sa Ninom, ako se slučajno zaželi mame… Tako je javio danas telefonom.

Išle smo večeras sa Ninom do “klupa”. Svi su nas pitali ko nam je to, a bratić im je umesto nas odgovarao: “Sta te b’iga!” Kako je samo bio sladak kad se onako svađao sa Zdenkom i drugima. Bili su tamo još neki nepoznati i jedan Oliver-Oli, Zdenkov, i kako sam saznala, i Željkov drug, a Željko nije bio. Zdenko kaže da Željko radi preko celog dana a, pošto turnir još traje, posle posla je tamo.

U povratku smo svratile na turnir… Samo smo provirile, jer je već bio pao mrak i morale smo požuriti zbog Nine. Bio je gladan. Željka sam videla na dve sekunde, samo „zdravo“ u prolazu i dugi, dugi pogledi… Ali, u hodu, bez zastajanja… Nino me vukao i bio je tako nemoguć da nisam htela da se zaustavljam.

Ko zna šta sad Željko misli o meni?! A ja ne prestajem da mislim o njemu. Mislim da ga volim… Mislim. Osećam. Znam. Znam to je to. Gori mi nešto u grudima, gori, čim mu se lika setim. I ne samo lika… I onog osmeha… Kad se osmehne dve jamice na obrazima kraj usana se pojave, a oči… Taj pogled ubija. Uf, ne smem dalje, skroz ću se raznežiti.

Utorak, 12. juli 1988.g.

Sinoć smo opet sa Ninom išle na turnir. I videla sam Željka. Krenule smo ranije i nismo išle na “klupe”, tako da smo stigle na početak turnira. Baš u vreme kad je Željko „gasio“ pesmu i najavljivao ekipe. Iako smo bile malo dalje od njega, ipak me video i mahnuo mi. Samo to… I da, osmehnuo se. Eto! Nisam htela do njega. On nije mogao ostavljati mesto „di-džeja“. Ja nisam htela ostaviti Tinu s bratićem… Da je bar samo to… Videla sam posle pored njega onu Snežu iz Nemačke… Zato nisam htela tamo. Pa čak ni onda kad je ona otišla a on ostao sam. Ne znam ko mu je ona, drugarica, sestra ili devojka… Možda je samo poznanica, možda nema ništa s njom. Možda u vezi sa svim grešim.

Još uvek se sećam one večeri kad je rekao da mu se sviđam, da želi da mu budem devojka. Još uvek… Iako nešto kao kroz maglu… Mada nije prošlo mnogo dana od tada, ali… Kao da smo se od te večeri udaljili, nismo se ni viđali, ili tek u prolazu… A sada još i ovo što sam sinoć videla. Boli. Nekako boli…

Za dva sata krećemo za Vinkovce, pa dalje na beogradski noćni voz za Kopar. Ista linija kao i svake godine. Možda bude i isti voz, ili isti vagon?! Kao da se ništa ne menja… A ja bih tako htela neku promenu, nešto da me trgne, razbudi. Da me zaista razbudi. Čini mi se da je Tina ipak u pravu, snevam u nekom veku iza nas zajedno sa onim junacima iz knjiga.

Četvrtak, 14. juli 1988.g.

Drugi dan je kako smo na moru. Juče, posle ručka i kratkog odmora od puta, išli smo u Žusternu na kupanje. Da ispunimo Nini želju, jer je bio uporan da što pre vidi “moje” kako on govori. Danas su svi otišli u Picupare: tata, tetak, stric i strina i Alen (naš brat od strica). Nas dve smo sa mamom i Ninom u kući, a Muki (strinin sin, sada ima svoju grupu, zove se “Zebra imago”) je kod nekog druga, verovatno vežbaju sviranje. Ne verujem da ćemo danas ići na plažu… Mami se ne da da idemo pešice, a kaže da mora i kuvati ručak. Ne znam zašto smo uopšte i dolazili ako ćemo stalno biti u kući?

U utorak, pre nego što je došao šinobus, na stanici se pojavio i Željko, a ja u zemlju da propadnem. Nemam pojma otkud se on stvorio, samo, eto, došao da se pozdravi. Nekako je saznao da putujemo, a verujem i da znam ko je to mogao da mu kaže – sigurno Zdenko, jer jedino je on preko Tine znao da idemo. Nije dugo ostao i nije sačekao da krenemo, nije se upoznao ni s kim (ne daj, Bože, da jeste! Ubio bi me blam!).

Došao je bajsom, kao u prolazu, kao slučajno da baš tuda ide, a puta dalje ima samo preko pruge – u Mandinovce, ali je on skrenuo desno i otišao do otpravnika (he, he… dobro je odglumio to…), usput je zastao do nas, do mene… Pitao gde idemo, koliko ostajemo i da se javim – jednom razglednicom, bar. Dao mi je i adresu… Onda je otišao levo do tog čoveka, a po pozdravljanju s njim, videla sam da se poznaju. Otišli su u stanicu, došao je voz i više ga nisam videla.

Sad ne znam da li da mu se javim ili ne? Da li uopšte to i želim? Želim, jer… Ipak, šta god ja mislila o njemu i onoj “Švabici”, o onome što sam videla te večeri na turniru, to kako su se zezali i igrali pločama i mikrofonom, kako su se gledali, možda sam, a želim da je tako, možda sam sve to krivo protumačila. Tina kaže da mu je to sigurno sestra… Al’ njegovu rođenu sestru poznajem, nije ona, možda je neka druga sestra… Tako je cakan bio kad je došao na stanicu, pocrvenio k’o paprika, a verovatno sam i ja… Pored nas tata, mama, tetak, drugi putnici… K’o za inat, sve neki poznanici i komšije…

Tina mi govori da ne treba toliko da brinem šta će ko reći. U pravu je – opet. Komšije i druge, kao, šta je njih briga s kim ću ja stajati i pričati… Naravno, mama je odmah pitala ko je to i šta će on s nama, s kim se to družimo i kako ga poznajemo..? Eto, zašto! Zbog takvih pitanja i njenog negodovanja!