Andrija Čolaković

Andrija Čolaković

  • 1
  • (0)

    Žitije Hajnriha Kramera, Inkunabula

    500 rsd

    Разишли смо се негде око маја. Лежала је постранце шаком подбивши свој крај јастука. Гледала је у мене не видећи ме. Веридбу смо закључили и раскинули у размаку од недељу-две, све то уочи нашег трећег неуспелог покушаја вантелесне оплодње. У блејзеру који иде уз сваку блузу и ташну сачекала је трамвај, а ја сам исто био ту поред. Стоји преда мном накежена под кухињском плафоњером и глава јој се цепа на полутке по линији раздељка. Од неке родбине из унутрашњости примио сам СМС честитку: „Чули смо новости, љубимо вас много обоје. Дођите обавезно чим будете могли. Јуца је спремила мању кућу да се не жалите после као прошле године.“ Гура се на трамвајским вратима, враћам мобилни у џеп јакне, узимам дим тик до филтера, трамвај се удаљује. Кухињска плафоњера лоше светли због много угинулих буба накупљених у њој. Биповање дигиталног будилника с наткасне почиње док се обувам за посао чучећи у довратку. Гасим га пред излазак и на зидовима примећујем потезе молерског ваљка у неједнаким наносима беле фарбе. На једном од њих и нашу урамљену фотографију с неког од летовања, а одмах изнад њено лице у фацијалису приљубљено уз плафоњеру чије зенице кроз матирано стакло прате моје кретање по стану. Поглед укочен и туђински. Будим се око по око и на истом будилнику видим датум померен шест дана унапред у односу на датум последњег буђења. „Остало ти је од боловања, нема зашто да се силиш. Ионако завршавамо квартал.“ „Видећу, хвала Вам свакако“, говорим у слушалицу док мимо мене, четвороношке, у ставу моста, с трудничким трбухом ка плафону, као у убрзаном снимку гегају и промичу гола тела с њеним ликом на ћелавим главама. „Остало ти је од боловања, нема зашто да се силиш. Ионако завршавамо квартал“, понављају какофонично и непрестано, свако за себе, гласом човека код кога сам запослен, окренута ми анфасом независно од места у просторији које у свом трку тренутно заузимају. Ходају испрекидано, препарирано и неприродно, као играчке на навијање. „Видећу, хвала вам свакако“, изнова и изнова у слушалицу, кроз подочњаке, сузе и лепљиве бале седећи наслоњен уз улазна врата стана закључана кључем из свежња који никако не налазим. „Нема смисла у себи тражити кривца, такав поступак никад не гарантује зачеће“, са обрвама извијеним нагоре објаснила нам је ботоксом и руменилом пластифицирана радница при психолошком саветовалишту клинике. На будилнику је једноцифрен број сати а на прозору мрак и млечна магла. Мобилни ми вибрира у џепу, позив са скривеног броја. Увек ме назове са скривеног када се предомисли, када пожели да ми се врати, то је наш мали ритуал.

    „Добро вече господине, имамо сјајне вести за Вас и госпођицу. РФЗО је одобрио нови правилник по коме се сваком пару-кориснику одобрава неограничен број покушаја.“

    „Не, не, дошло је до забуне, наш картон је затворен пре више месеци.“

    „Нови правилник не предвиђа затварање картона барем све до прве успешно изведене оплодње. Откључајте врата, испред смо“, зачуло се кроз шакалско смејање које као да је долазило из више грла, али свеједно пролазило кроз једна, заједничка уста. Покушао је да прекине везу али екран телефона није реаговао на додир. „Док чекамо да откључате приказаћемо Вам целокупну процедуру од пријема у клинику до издавања отпусне листе.“ Свака равна и усправна површина у стану, прозори, огледала, врата, монитори, почела је да уз звук емитује следећи снимак из првог лица: по испуцалој подној керамици посвуда у барама црне крви и бензина котрљају се точкови покретног болничког лежаја међу операционим салама у којима вереница, у бљештању цевастих неонки, порађа управо њега самог секући га од слабине до слабине и вадећи му распореном трометарске пантљичаре. Невелики застакљени излози с тим пантљичарама су између сала одакле допире њихово нежно бебеће кењкање. Из озвучења по ћошковима плафона излази снажна тутњава трамваја. „Ускоро ћете добити своју принову“, надвија се над лежајем фигура с хируршком маском и кецељом безизражајног погледа. Буди се у седам и двадесет ујутру. Љуби жену у чело и одводи сина у вртић. „Васпитачица је рекла да данас идете на оне највеће љуље и тобогане. А, који ће то делија данас тати да се прави важан пред цурицама?“, осмехује с рукама на волану. Пантљичарин реп извија се навише са задњег седишта. Живот о каквом је одувек сањао.