Presing

Ana Margolin (1887–1952)

OVO JE NOĆ

Ovo je noć, tuga, ništavilo,
Sjaj izdajničkih snova.
Nesrećnice, šta će biti?

Budi hladna, budi mudra.
Okreni leđa zvezdama,
dečijim igrama sa senkama, rosi i mirisima.
Budi tiha, budi tiha,
i s celokupnom sleđenom krvi čućeš,
kako se otvara zemlja
i kako je crv doziva.

Celija Dropkin (1887–1956)

KOMARAC

Po svoj prilici umrla bih
noćas,
da ovog malog komarca ne bejaše.
Bockaše me, bockaše,
iz zabrinutosti osvešćivaše me,
ni za šta na svetu na miru ne ostavljaše me,
zujaše tiho, tanano,
bodreće,
da više ne bejah sama na ovom svetu,
niti će me u nevolji napustiti,
niti u smrtno strašnoj noći.

Kadje Molodovska (1893–1975)

STROFE MOM ORMANU

Na zidovima njišu se senke,
a kroz prozor siva svetlost prodire,
te večeri. Ležim i razmišljam
o svom braon žaketu.

Ako bih haljinu od njega napravila,
bila bi tesna i kracatka, jer ipak –
haljina je parče dobrog materijala.

I ležim tako mistično usredsređena,
nad svojim žaketom slatko omamljena.

U međuvremenu zatresao se i pomerio krevet,
kao neprijatelj večni škripeći, a možda
haljina manje, haljina više,
ali zemljište, da mi je da kosu imam kao žito gustu.

A mačak stari mjauče širom otvorenom njuškicom:
Na žaketu svom povremeno menjam zakrpe,
ne budite više tolike cicije,
žaketu svom laku noć poželite, moliću lepo.

Ležim tako mistično usredsređena,
nad svojim žaketom slatko omamljena.

Rahela H. Korn (1898–1982)

NOVA HALJINA

Danas prvi put,
posle sedam dugih godina,
obukoh
novu haljinu.

Prekratka bejaše za moju tugu
i preuska za moje patnje,
njena bela staklena dugmad
kao suze
s volana slivaše se
kamenito, teško.

Stokholm 1947

Ester Šumjačer (1899–1985)

MOJ NEMI JEZIK

Moj nemi jezik
i moje slepo telo.
Pesmo dođi,
sastavi me.
U telu tvom
ja sam mesečev cvet.
Tvoj oštar zov je
poput elegancije noža.
Svetao poput snega je
tvoj beli mir.
U suzi tvojoj
ja sam ti.

Debora Fogel

PESMA O OČIMA

Oči mogu da sjaje kao dva tvrda ploda kestena:
Dva tvrda zrna tuge.
U žutom tiganju ulica.
Katkad su to dve tihe urme.
Urme od teških kapi čekanja,
Koje te uvlače u puste ulice sa žutim svetiljkama.
Sve dok ne postanu plišane mrke mrlje
I ne počnu da padaju teško, kao slatke kapi rezignacije,
Na ulice, svetiljke i tela,
Iz kojih više ništa ne može da dođe.

Hadasa Rubin (1912–2003)

UTEHA

U vrelim noćima,
U besanim noćima,
Ponavljam reči nade,
Ponavljam sebi reči nade.
Milujem svoje ruke
I za milost molim;
Ne komadajte tela
Ne raskrvavljujte utrobe!
U besanim noćima
Zatvorenih očiju
Tražim vas, dozivam vas,
Mučenici moji.
U besanim noćima,
Ne govori mi reči utehe:
Jer, bol sam ja,
Jer, tuga sam ja.

1943.

Hana Levin (1897–1969)

CVEĆE

Oči sveta ispuni suza,
usta sveta – osušena i uvela,
ali moja zemlja je mlada,
moja otadžbina je spremna
da stoji usamljena na straži
sreće celoga sveta.
Ne zaboravljaju se meci i rovovi,
pri svakoj školi – streljačka družina.
Moja prijateljica kraj uzglavlja karabin kači,
u svakom trenutku spremna tišinu da desetkuje.
Karabin visi mirno – trenutno,
jer zemlja moja teška je od cementa i kamenja.
Moja prijateljica cveće sebi donosi
lomeći stabljike,
da cveće lepo ostane.

Rejzl Žihlinjska (1910–2001)

BOG PREKRI SVOJE LICE

Svi putevi ka smrti vodiše,
svi putevi.
Svi vetrovi izdaju šaputaše,
svi vetrovi.
Pored svih pragova lajaše psi,
pored svih pragova.
Sve vode nam se podsmevaše,
sve vode.
Sve noći hraniše se našom bojazni,
sve noći.
A nebesa bejahu otkrivena i pusta,
sva nebesa.
A Bog prekri svoje lice.