Presing

Војник

Горан је, узнемирен, зурио у чинило се, непомичну таму.

Ово место је било сабласно и дању, помисли, а камоли ноћу. А још сабласније деловало је зими, чинило се да се већ око пет поподне спустио потпуни децембарски мрак. Горан уздахну. Зажалио је што је уопште дошао овде. Дан после завршетка боловања, већ су га одредили за стражу. У рушевној кући, у којој нису постојали ни прозори, ни врата, само степенице и жалостан простор на првом спрату који је некада био соба, у који је убачен импровизовани кревет са ћебадима која су изгледала као да су надживела генерације тифуса и других болести. Долазио је повремено у собу, да се згреје под прљавим ћебадима, кад би напољу постало превише хладно. Требало је да мотри на пут између кухиње и касарне, и даље према рампи. Да мотри на шта? Није знао. Као да би се било ко кретао овуда, кроз разорено и опустошено село, по мрклом мраку, осим оних који су ту по дужности и морању, који из разних разлога нису на фронту и у рову, већ их је запало да на сигурном држе непотребну и бесмислену стражу.

Мада Горан више није био сигуран да ли је заиста добро прошао у тој подели карата. Чинило му се да би чак и на Грабежу био безбеднији, него овде. Тамо бар знаш ко ти је непријатељ. И где је. Твоји другови су свуда око тебе. Упркос близини смрти, постоји и неки осећај сигурности. Овде га нема. Само тишина. Пустош. Зјапеће рупе од кућа кроз које хуји, вришти и цвили децембарски ветар, сврдлајући ти по мозгу и доносећи необјашњив страх у сваки кутак тела и душе. На моменте тај ветар личи на гласове, који вриште и дозивају из таме. Овде си изгубљен, препуштен мрклом мраку и непознатој сили коју не можеш ни да именујеш, нити објасниш.

Све је то због ових проклетих рушевина, помислио је. Напросто су неподношљиве ноћу, само то је у питању, тешио се, нема ту ничег натприродног ни необјашњивог.

Ипак, чуо је и приче, сви су их чули, и од ранијих регрута, и од садашњих.

Приче о необичним звуцима који се чују ноћу. О бледој сени која плаче и цвили, док у рукама држи нешто у наручју – мајка са бебом. О гласовима који су долазили са кошева са некадашњег школског стадиона, и јези који је изазивао осећај да те неко…да те нешто гледа са њих. О погледима које осећаш на себи док касно ноћу излазиш из касарне да се олакшаш, иако никога нигде не видиш. Много је прича било, све их је већ знао напамет, али није их, барем на површинском нивоу, узимао за озбиљно. Делом их је сматрао као последицу претераног страха, а у страху су велике очи (место је, уистину, тако разорено и лишено живота, поседовало туробну и злокобну атмосферу), а делом као настојања појединаца да се просто извуку из војске, симулирајући лудило или неки психички поремећај причом о привиђењима.

Негде дубоко, дубоко у себи, испод површине, тамо где је закључано за све друге, па и најближе, наслућивао је, не, не наслућивао, знао је, да у свим тим причама ипак има нечега.

Покајао се што није кренуо са Момиром, који му је био додељен на стражи. Момир му је јасно ставио до знања да не намерава да проведе ту ноћ, нити да обавља тако бесмислену стражу. Горану није било јасно како Момир мисли да по ноћи, уз толико пунктова војне полиције стигне кући, али сад није вредело више о томе мислити. Горан помисли да је боље да је кренуо са пријатељем. Па шта и ако их ухапсе? Преноћили би пар вечери у војном затвору у Каменици, и ништа више. И то је боље него зурити у помрчину, трзати се на сваки фијук ветра размишљајући да ли исти производи природне звукове или не, да ли се иза пахуља које густо падају кроз ноћ крију неки незамисливи и смртоносни облици…

Затресао је главом да одагна такве црне мисли, и поново уздахнуо. Кад је већ остао овде, погрешио је што се слепо држао правила. Зашто је морао да остане сам у овој одвратној кућетини? Митар га је звао да стражари с њима. Изговорио се да су му мрски Дамир и Славиша (што и јесте било истина) и да не може да замисли да са њима проведе ноћ. Права истина је била да никад није смео да ризикује, и да се увек строго придржавао правила. Плашио се санкција. Сада је увидео колико је то било бесмислено. Ко ће од официра сад да напушта топли кревет, шољу кафе и чашицу ракије, добро мезе, да би бауљао по снежној помрчини проверавајући стражу. Можда једино Торбица, он је био довољно суров и напаљен на све ово, али сумњао је да и он највероватније негде већ лежи припит. А и шта да га ухвате да није на свом стражарском месту? Шта би му урадили? Стрељали га? Сигурно не. Највероватније би добио неколико додатних стража или пожарстава за казну, или рибање клозета. Јака ствар.

Сишао је низ степенице, и вани га запухну већ полумећава, која је фијукала из помрчине. Погледао је низ пут. Отприлике две стотине метара делило га је од стражарске куће где су били Митар, Дамир, Славиша и Поп. Тамо имају и пећ. А хладно је. Баш би му добро дошло да се загреје. Али тих двеста метара сада су му се чинила као два километра. Коракнуо је у таму, и помислио, невољно, наједном очајан, шта би све могло у њој да му се нађе на путу.

Шта би могло да ти се нађе на путу, идиоте, сам је себе прекоревао. Можда једино какав пас луталица, или лисица. Курјак, ако га зима и глад истерају из шуме. Шта би друго могло? Вампир? Вукодлак? Дух?

Можда мртва мајка са бебом у наручју, која цвили из мрака, шапну му неки злобни глас из подсвести.

Застао је, буљећи кроз таму и снег који га је већ штипао за очи. Донео је одлуку, и тешка корака се вратио у кућу. Већ ће наћи неки бедни изговор, мислио је. Мрак, хладноћу, лошу видљивост, не сме се напуштати стражарско место, можда баш сад изненада наиђе Торбица, итд. Питао се да ли су сви ти изговори довољни да пред собом сакрије праву истину – био га је страх да пређе сам тих двеста метара, иако је имао пушку на рамену.

Одложио је пушку поред кревета, устао са прљавих ћебади и поново кроз прозоре (тј. кроз оно што су некад били прозори) зурио у таму и ослушкивао звукове које је правио ветар. Зимска ноћ је ваљда по природи ствари нагонила на размишљање и преиспитивање, и поново се, по милионити пут, запитао зашто је он уопште ту. Не само у овој рушевини од куће, на овој конкретној стражи, већ зашто је уопште ту, у војсци, у рату, зашто уопште учествује у свему томе.

Није имао ни пуних двадесет година, ни много животног искуства, али није био глуп и многе ствари су му биле јасне. За кога се бори? За отаџбину? Та га отаџбина, ако преживи, неће сутра ни погледати. Уделиће му неку цркавицу, а они који нису били нигде, владаће, стицати богатство, ведрити и облачити. Тако је било одувек. Већ се гомила његових другова из разреда на овај или онај начин ослободила војске. Ко ће сутра, осим породице, пријатеља и сабораца, помињати погинуле, рањене, и оне који преживе а остану истраумирани и болесни? Нико, знао је. Кога брани? Кућу? Једном, када се рат заврши и дођу преговори, неко ће се договарати и потезом пера повући границу. Ако његова кућа остане на другој страни границе, никаква његова борба и воља, нити борба других, ништа ту неће моћи учинити. За шта се бори? За оне флоскуле у које не верују ни они који их измишљају и изговарају, типа „боримо се да наша деца сутра одрастају у миру, да више никад не буде рата?“ Ратова је увек било, и биће их поново. Наравно да ће се и овде кад тад поново ратовати. Па шта онда ради овде, зашто бесмислено троши своју младост, свој живот, најлепше године? Зато што се плашио санкција? Зато што је тако васпитан? Зато што је нека трансгенерацијска вредност ићи у војску? Зато што је очекивао да ће имати среће и да ће баш његово село остати са праве стране границе?

Ниједан од тих разлога није му се чинио исправан, ни довољно јак. Изненада, ветар као да се нагло појачао и он се стресе од хладноће. Постојао је још један разлог, барем су га старији наводили – учиниће те војска човеком, ред, рад, дисциплина…Добри људи које је упознао у војсци, остаће такви увек, мислио је. Али исто тако, није срео ниједног лудака који се поправио у војсци, а сумњао је да ће из ње изаћи још луђи него што су били кад су дошли у војску.

Није дакле било ниједног разлога да се пријавим, помисли. Каква сам ја будала.

Гласно се насмејао, али му се изненада талас хладног ваздуха осу по леђима и он се окрену, а тада му смех замре у грлу.

На вратима, поред степеница (тачније тамо где су некада стајала врата) стајао је војник. Није могао најбоље да га види – било је већ доста мрачно, али деловао је висок, мршав и блед. Униформа му је готово избледела, боје су се једва препознавале. Горана у једном тренутку ухвати налет панике, да то није неки муџос, ко зна откуд се привукао, али онда препозна боју траке око руке и схвати да то ипак није непријатељски војник.

„Извини“, једва је чуо војников глас, који је био тек нешто више од шапата. „Нисам хтео да те препаднем.“

„Не мари“, рече Горан, иако му је срце још узбуђено лупало. „Нисам чуо кад си се пењао. Долазиш са смене? Одакле си? Из Кључа, Мркоњића? Немаш превоз за даље, па ћеш ноћити у касарни?“ Горан се угризе за усну, и постиди. Млео је као млин, као да се трудио да речима растера страх. Осетио је да је већ почео да рационализује војникову појаву и склапа разлоге како се одједном могао створити овде. Али страх није попуштао, као ни осећај хладноће који је просто у таласима допирао од војника.

„Да, да…са смене“, промрсио је војник. И даље је стајао код степеница, а Горан се помало посрами што га не зове да уђе у просторију – што не жели да га зове.

„Слушај“', поче Горан. „Имам воде ако си жедан. Имам нешто и хлеба и сланине у торби. Није баш храна за ноћ, али ако си гладан…“'Војник одмахну руком. „Не треба.“

„Можеш преноћити у касарни, има места. Скоро сви су на линији“, рече Горан. Покушао је да боље разазна како војник изгледа, али црте лица као да су му измицале и губиле се у помрчини. Чинило му се да је имао сиве, хладне очи. Упитао га је где су му ствари, војничка торба, пушка. Војник својим тихим гласом одговори да их је оставио испред куће. Горан је знао да не говори истину. Био је потпуно сигуран у то. На ум му паде још једна помисао: зашто није одмах са пута свратио у касарну, на преноћиште? Зашто је дошао овде? Није ме питао ни за име. Ни ја нисам питао њега, помисли. Из неког чудног разлога, пожелео је и да га не пита – мислио је да је боље да војник не сазна његово име.

Ти си потпуно полудео, помисли. Ово грозно место ће ти изјести душу. Зашто тај чудни ноћни посетилац само стоји у довратку, и буквално ништа не говори, све клештима морам чупати из њега?

„Био си на Грабежу?“, упита Горан, тек да нешто говори. „Да“, сањиво одговори војник. Горану се чинило да му се усне једва покрећу. „На Грабежу. А после су нас пребацили…“ Ово је била најдужа реченица коју је досад изговорио, помисли Горан.

„Пребацили?“, упита Горан. „Где?“

Војник га погледа у очи, и Горан занеме, осећајући неку безвременост, силну патњу и бол иза тих ледено сивих очију. Као да је кроз њих дувала мећава и гризао мраз, а из даљине допирали тужни, вриштећи ноћни гласови. „На Бараковац“, доби одговор. Горан одмери погледом војников положај и процени његову удаљеност до кревета на који је прислонио пушку. Горан је стајао ближе кревету, помислио је да би свакако брже стигао до пушке него војник. Али чему уопште такве мисли? Зашто би му он и како могао наудити? Изгледао је уморан, исцрпљен, блед, тако некако као болестан, као… „Бараковац?“, потврди Горан, тек да нешто каже и прекине навалу тих сулудих мисли.

„Бараковац“, потврди војник, и испружи руку, као да показује на Бараковац у даљини. „Тамо сам…и…“ Он не доврши реченицу, пусти руку низ тело, глава као да му клону.

Горан осети изненадни налет језе, сав претрну од хладноће, од ножног прста па све до чела. Грло му се стегло, није могао да дође до речи, да их уобличи, а срце је опет почело да му тутњи као локомотива. Само се смири, мислио је, само се смири, решиће се ово некако, можда ти се само привиђа, чудно је ово место, зима је, мрачна зима децембра деведесет и треће, али све ће се решити, мора постојати неко разумно објашњење, свет је стваран, постоје у њему правила и законитости.

„Сад си био на смени на Бараковцу?“, коначно протисну глас кроз грло. „У новембру?“

„Не у новембру. У јануару“, одговори војник. Горан се поново угризе за усну. Чинило му се да ће му срце експлодирати. „У јануару“, успео је да понови Горан, процедивши кроз зубе.

„И дошао си овде да преноћиш?“, некако се Горану оте са усана.

„Тако је“, проговори војник. Као да му је глас сада био за нијансу јачи, чујнији. „Дошао сам…у нашу базу. Одавде су нас послали. У…“, али ту стаде, не доврши реченицу.

У смрт, помисли Горан. Прво на Грабеж, а онда су вас пребацили на Бараковац, вероватно као испомоћ. Можда је био и неки напад, наш или њихов. Јануара деведесет треће, на Бараковцу. Тамо где си погинуо.

Горан осети како му се коче прсти, руке, срце, хладноћа му се ширила целим телом. Зашто је дошао баш мени, зашто побогу, али знао је, осећао је, дошао је на место где се обучавао и одакле су га послали у смрт, и можда је само желео да нађе оне, или бар неког од њих, који су га тог јануара одредили за…

Мора да је све повезано, у налету луцидности помисли Горан. Оно овде, са оним горе, Грабежом и Бараковцем. Мора да те силне смрти и патња утичу на само устројство живота, да криве простор-време, јер другачијег објашњења нема, јер ако почне поново да размишља рационално, полудеће, јер свет, сада је знао, не стоји на рационалним темељима.

„Идем ја сад“, проговори војник после дужег ћутања. „Преноћићу у касарни.“ Окренуо је леђа Горану и кренуо тромо корачајући низ степенице. Горану се чинило као да му уопште не чује кораке. Питао се кроз колико је олуја и мећава, жега, планина и поља, стаза и путева војник месецима прошао да би дошао довде, и каква је то челична воља га покретала после…

Може бити само једно помисли. Само један разлог. Освета..

Војник изненада застаде, као да је чуо његове мисли. Горан претрну. Војник се окрену према њему и упита: „Има ли официра у касарни?“ „Само водник Торбица“, рече Горан. „Остали су у граду…и кући.“ „Торбица“, рече војник. По први пут његове усне се извише у нешто налик осмеху. „Био је и он кад су нас послали горе…на Бараковац…и мене…“ Тада се помније загледа у Горана. „Нису нас послали као испомоћ“, рече коначно и Горан схвати да је он чуо све његове мисли, укључујући и ону последњу, свест о томе да је Торбици, споменувши га војнику управо потписао смртну пресуду. „Послали су нас по казни горе. За неке, у суштини неважне прекршаје. Кашњење са допуста, ситне крађе. Послали су нас горе и…“, војник поново одмахну руком и сиђе низ степенице. Горан није имао снаге да погледа да ли га доле заиста чека торба и оружје. Није имао снаге ни да погледа за њим.

Страха је међутим нестало. Остале су само сузе, које су му сада текле низ лице, док је плакао у тишини порушене куће, ситан и шћућурен, немоћан пред патњом и окрутношћу света.

Није знао колико дуго је тако тихо јецао у тами, одсечен од сваке мисли, од сваког плана и разума. Можда је прошло пола сата, можда сат. Можда и сати. Могуће и свега десетак, петнаестак минута. Није знао. Устао је када је поново схватио да је једно људско биће управо осудио на смрт. Истрчао је напоље, у таму и снег, право према касарни.

Торбицу је затекао на поду, у његовој соби, очију исколачених, које су заувек остале у паничном страху. Такав утисак му је одавало и лице – оно што је остало од лица. Руке су му остале склопљене око огромног комада оштрог стакла које му је било заривено у гркљан. Крв је била посвуда. Горан врисну и истрча из касарне. Повратио је код чесме.

Угледао је војника код клозета, изгледа је кренуо према цести ка граду, војник му је без речи отпоздравио руком, а онда једноставно нестао. Више није био ту.

Горан је кренуо назад према стражарском месту, посрћући, поново одсутан од сваког разума и логике, а онда на путу примети ситну, црнокосу девојчицу, без зимске јакне или капута на себи. Први порив му је био да је заштити, да јој обуче неку топлу одећу, али му онда из дубина свести проради разум, изби на површину. Однекуд је знао да јој не сме прилазити, нипошто, да се догодило нешто страшно и коначно, да мора побећи одавде, што пре.

Није више мислио ни на шта, ни на мртвог војника, ни на искасапљеног водника Торбицу, ни на Митра, Дамира, Попа, Славишу, ни на Ренату коју је потајно волео а коју су сигурно довели вечерас у стражарску кућицу да се мало забаве, није мислио на другове, породицу, желео је само да побегне од овог места, од ових проклетих рушевина у којима се сажима сва ратна патња и бол, да побегне заувек, од рата, од света, од свега. Пресекао је преко игралишта где су одржавали смотре, трчао је и трчао кроз ноћ све док није пао од умора.

Нашли су га сутра вече, патрола војне полиције пронашла га је десетак километара од касарне, полусмрзнутог, погледа као у бесне животиње, док је бунцао неразумљиве речи о мртвима, правди и казни. Месеце је провео у затвору, а затим године у душевној болници. Рат је за њега био завршен.

Тридесет година касније

Тридесет година, помисли Горан. Довољно година за цео један живот. Довољно година да стекне и растури породицу, да заради много и да изгуби све, да оболи и оздрави, испуни све жудње и снове младости и да већ добије старачку смиреност и одсуство сваког надања. Тридесет година да се опише пун круг, круг живота и смрти, постојања и нестанка. Зачудо, није више осећао никакав страх од овог места. Више се осећао као да се коначно враћа кући.

Додуше, ни само место, барем на површини, више није било исто. Куће су биле обновљене. Више није било ниједне рушевине (осим старе стражарске кућице, која је необјашњиво измицала обнови). Улична расвета је радила, ноћи више нису биле непријатне и језиве као пре. На први утисак, све је било потпуно другачије, изгледало је као да рат није ни дотакао ово место, као да се никада ништа лоше ту није ни догодило.

Али Горан је знао да је то само варка. Као што се енергија и материја нису могле изгубити, већ су само прелазиле из једног облика у други, тако ни време није могло да се изгуби, оно није било линеарно, већ се преплитало и сажимало у разним тачкама, и оно што се овде догодило, и горе на Грабежу, Бараковцу и на осталим тачкама Зоне, не може нестати ни изгубити се, нити може бити отерано у таму струјом и уличним светиљкама.

Тако да је Горан, док је кроз ноћ ходао селом, место видео потпуно исто као што је било пре тридесет година; пуно црних, одурних рушевина, изгубљених у својој самоћи и пропасти.

Планирао је пажљиво. Распитао се. Власници куће живели су у Аустрији, долазили су само лети. За тридесет година је научио много талената. Један од њих био је и да бешумно улази у куће и станове. Сачекао је глуве часове, у којима више није било сељана на улици. Отворио је бешумно прозоре, без да их оштети, и ушао у кућу. Откључао је врата, мада помислио је, то и није било потребно, онај ко треба вечерас да дође, могао је, слутио је, да прође и кроз врата ако затреба.

Затим је скинуо своју одећу, из торбе извукао униформу и обукао је. Ипак, мислио је, треба отићи достојанствено, као оно што је било часно и што је можда једино и вредело у његовом животу. Као војник.

Пушио је у тишини сатима, гледајући кроз прозор мрачну децембарску ноћ, ноћ у којој се мешало ово и оно време, садашње и прошло, време живота и време смрти, и изнова и изнова је схватао колико је погрешно живео, уверен да све зна, да за све постоји разумно објашњење, да свет стоји на чврстим темељима, али сада више није важно, помисли, нестало је сваког страха, стрепње, боли и патње. Остало је само чекање.

Кораке уз степенице није чуо, као што их није чуо ни пре тридесет година. Само је нагли талас хладног ваздуха који је нахрупио у собу, дао знак да је посетилац стигао. Горан га је пажљиво осмотрио. Стајао је код врата, висок, блед, испијен, хладних, сивих очију, у избледелој униформи, униформи која је видела много више терена него војничких соба. Није остарио ни за трен, остао је потпуно исти као и пре тридесет година. Горан је то и очекивао.

„Време је, зар не?“, упита Горан. „Време је“, климну војник главом. И глас му је био исти; шапат, удаљен, безбојан, као да допире са неког другог света.

„Торбица“, проговори Горан. „Његов живот за мој. Његових тридесет година дато је мени зар не? Сачувао сам се од Грабежа захваљујући оној ноћи?“

Војник климну главом, без речи. „Сад је време за наплату стигло?“, осетио је одједном бес што говори очигледно, али га то осећање брзо напусти. Није било више никакве потребе ни за бесом, ни за другим овоземаљским, људским осећањима. Тамо где иде, људски закони не важе, већ само закони времена, а време је изнад сваког добра и зла, правде и неправде, живота и смрти.

Војник поново климну главом. Горан угаси цигарету и пође за њим. Гледао је у његова леђа. Све је исто, помисли, само нема оног кревета и прљавих ћебади, нити аутоматске пушке поред кревета. Могуће је да се чак и у тако сложеном и непојмљивом механизму какав је време, помисли, неки детаљ ипак изгуби. Да слика не буде баш у потпуности у свему иста.

„Тамо…је ли хладно?“, упита Горан. Осмех му се прошири лицем. Ипак још није изгубио све људске страхове, помисли. Одувек се плашио хладноће.

„Не осећаш хладноћу…тамо…“, рече војник. „Само овде. Кад пређеш.“ Погледао је у Горана тим сивим, безвременим очима вечног леда, и Горан по први пут у тим очима угледа нешто што је изгледало као наклоност и саосећање, као подршка. „Биће ти лепо тамо…Митар је тамо. Дамир, Славиша, Поп. Многи које знаш. Не брини…о хладноћи. Тамо нема… ничег што би те више икад болело.“

Напустили су кућу и кренули поред школе, бивше касарне, ка цести. У једној кући се упалило светло, један човек је отворио прозоре и погледавши у ноћ, спазио две прилике, два мушкарца како ходају према цести. Осетио је нелагоду упитавши се какви то људи у ова доба бауљају селом. Пијанци, наркомани који се враћају из града?

Пратио их је дуго погледом, све док нису једноставно – нестали. Није имао другу реч ни објашњење за оно што је видео. У једном моменту су били јасно видљиви испод уличног осветљења, а онда су нестали. Више их није било, и никад их више није видео.

Ујутру ће сазнати за провалу у кућу богатих гастарбајтера, несумњиво веома чудну провалу коју нису могле да објасне ни полиција ни мештани. Из куће ништа није украдено, а од трагова провалника нашли су само попушене цигарете и одећу одбачену на под. Човек је мудро одлучио да никоме не спомиње двојац који је приметио претходне ноћи и који је мистериозно ишчезнуо.

То је било ујутро, али јутро је било већ потпуно другачије време у односу на ноћ.

Те ноћи он је затворио прозор, ушушкао се поред уснуле супруге и решио да потпуно заборави оно што је видео.

А над селом се поново надвила хладна, безвремена, децембарска црна ноћ, ноћ у којој се више није могло одредити да ли су те велике куће заиста раскошне и живе, или су мртве, зјапеће рупе кроз које хучи стравични ветар, да ли су ти људи који у њима спавају заиста стварни и живи, или су само сенке, одрази неких других људи, одрази неког другог, потпуно другачијег времена.