Presing

Poziv

Utorak, kasno junsko poslepodne. Iz dvorišta osnovne škole prekoputa garsonjere u Hadži Melentijevoj dopirala je uobičajena celodnevna vriska dečaka i devojčica. Na televizoru utišanog zvuka crnac obučen u belu kuvarsku uniformu seckao je povrće i ribu na uske trake i valjao kuvani pirinač po stolu praveći rolnice sušija. U rukama sam držao Kazuov roman „Ostaci dana“, ali nisam ga čitao. Mislima sam bio u raspravi sa sobom: da li da se odazovem pozivu nepoznate žene, da se presvučem i odem taksijem do stana svog oca, ili da ostanem u sobi i nastavim da čitam. Stan na Dorćolu odakle je zvala žena do tog kratkog razgovora bio je očev, što se jednom rečenicom izgovorenom na grub način promenilo, kao što će se, slutio sam tada, promeniti i druge stvari o kojima sam u strahu pomišljao.

Do pre pola sata sam bio na delu romana u kome Kazuov večiti batler, u čijim sam postupcima prepoznavao sebe, uporno troši život istovetnim praznim danima, kada je zazvonio fiksni telefon u kuhinji. Očekivao sam da će mi, kao uvek do tada, ljubazna, nepoznata osoba (uglavnom su to bile žene) ponuditi: besplatnu večeru, primamljiva egzotična putovanja, komplet lekarskih pregleda sa velikim popustima u zamenu za skupo posuđe… i samo sam delimično bio u pravu: jeste bila nepoznata žena, ali odbojna i hladna, koja je saopštila da mi je umro otac i da moram da dođem do njegovog stana.

– Da niste okrenuli pogrešan broj?

– Da li je to… – izdiktirala je broj mog telefona.

– Jeste. Odakle vam?

Nije odgovorila, već je nastavila.

– Da li razgovaram sa Josipom Mihovilovićem?

– Mihovilović Jovan, ne Josip.

– Da li ti je otac Tvrtko?

To sam posle kraće pauze potvrdio.

– Onda smo sve rešili – izgovorila je kao zaključak ta sada manje nepoznata osoba – po glasu sam zaključio da je starija, negde iz Hrvatske, da je gruba ili samo ne voli da troši mnogo reči u razgovorima.

– Trebalo bi – nastavila je istim, skoro naređujućim glasom – da što pre dođeš. Čekaju te lekari iz hitne i prijatelj tvog pokojnog oca.

– Šta ću vam ja ako je Tvrtko mrtav?

– Lekar je napisao zapisnik o smrti, što se po zakonu radi kada čovek umre – učinilo mi se da mi se podsmeva – i mora neko od rodbine taj dokument da potpiše.

– Koliko znam, otac ima suprugu, pa neka tu administraciju ona završi – predložio sam, ili time odbio da dođem, na šta je žena preglasno, kao da je nečim iznervirana odgovorila da je supruga Ankica, ako na nju mislim, odavno pokojna, da se ne raspravljam i da ne pametujem već da odmah krenem.

– Kuda?

– Kod oca u stan, gde drugo?

Na to sam i ja podigao glas: – Adresa, gospođo, gde živi?

Istog momenta bilo mi je glupo što sam to izgovorio, ali reči nisam mogao da vratim. Zapisao sam adresu koju mi je nekoliko puta ponovila.

– Javiću se… počeo sam, ali prekinula me je krikom, pitanjem, naređenjem:

– Šta pričaš? Dolazi ovamo, čekaće te ovi još kratko, a kasnije ćeš oca sam da voziš do mrtvačnice.

Veza se prekinula i od razgovora je ostalo da mi otac više nije među živima, i zapisana adresa stana. Pomislio sam da oca nemam odavno, od pre trideset i više godina, kada sam bio uzrasta dece koja se dernjaju na drugoj strani ulice, a ovaj telefonski poziv je samo pravosnažna potvrda da više ne postoji ni fizički.

Do ovog telefonskog razgovora postojala je mogućnost da nekada odem do njega i da razgovaramo o nama, da mu se požalim pričom o svojoj samoći, promašajima; zašto smo se razišli supruga i ja i pored dve predivne ćerke; zašto od sebe odbijam prijatelje, sada samo poznanike; da mu kažem kako ne bih došao i da me je pozvao na čašicu rakije ili vina, sa njim ne bih pio, kamoli pričao, da me ne interesuje i da ni slučajno ne traži da se vidimo. Sve je to bilo moguće do večeras, ali nikada nisam imao niti sam pokušao da saznam ni njegovu adresu, ni njegov telefonski broj, a savest sam umirivao pravdanjem da ni on mene za sve to vreme nikada nije pozvao.

Imao sam ponekad želju da mu tokom tih silnih godina razdvojenosti postavim neka pitanja, barem ukratko da mi razjasni razlaz njega i moje majke. Čoveku se u ovakvim stresnim trenucima, kada odlazi da vidi telo preminulog a bliskog, kao u filmu koji se samo za njega prikazuje, vraćaju slike iz prošlosti osobe koja je glavni lik tog nametnutog dešavanja, ali takva sećanja na oca nisam mogao da pokrenem jer su retka, isuviše bleda, tako da kao da i ne postoje. Nemam dovoljno sačuvanih slika oca i mene da bi se napravio bilo kakav film, a i moje trenutno umno naprezanje je bilo otvoreno samo za motanje sušija, divljanje dece prekoputa i Kazuovog batlera.

Ugasio sam televizor i knjigu spustio na pod pored fotelje, među druge uglavnom do kraja nepročitane romane. Predosećao sam da se i Kazuovom tragičnom junaku neću posvetiti u dužem periodu, kao ni ostalim likovima u toj papirnatoj gomili. Otvorio sam plakar, prebirao po sakoima, izabrao plavo odelo sa belim prugama i plavu košulju, komplet koji sam nosio samo jednom – na svom venčanju, i obuo crne polučizme preko plavih čarapa. U ogledalu na vratima plakara video sam da mi je odelo usko, svuda tesno. Skinuo sam ga, uzeo tamnosive pantalone, sako slične boje i crne čarape. Zagladio sam tkaninu rukava, kratkim udarcima je očistio od nevidljive prašine, i u tom suvišnom poslovanju napipao nešto tvrdo u unutrašnjem džepu: kutijicu za nakit obloženu belim somotom koju sam davno, neodlučan i zbunjen u holu restorana „Klub književnika“, zajedno sa dijamantskim prstenom dao budućoj supruzi. Otvorio sam kutijicu i iz nje, pored prstena, na tepih je ispala i zlatna burma kojom sam je venčao u opštini. Izgledom identična mojoj, različita veličinom. Pogledao sam svoju na prstu, dohvatio je zubima i posle dva-tri trzaja svukao i ispljunuo na tepih.

Pozvao sam taksi koji je trebalo da dođe za četiri minuta i stao ispred televizora zagledan u zadovoljnog crnog kuvara koji se kreveljio, i baš kada je krenuo da gurne suši u razjapljena usta, začula se automobilska sirena. Uzeo sam novčanik i ključeve sa stola i pošao ka vratima, ali već prvim korakom nagazio sam na kutijicu za nakit. Polomljenu i ispale jarkocrvene svilene utrobe, cipelom sam je gurnuo pod plakar, a onda to isto uradio sa prstenom i burmama. Sirena se ponovo oglasila, samo duže, nervoznije.

Naručeni taksi me je čekao ispred zgrade. Veče je bilo tipično junsko – usporeno, prijatne temperature, zatvoreno u mirise lipa i prvog otkosa trave u parku pored škole. Taksista je skinuo ruku sa sirene tek kada sam otvorio zadnja vrata sa strane suvozača. Ušao sam i kazao mu adresu, ali on nije kretao, već je nerazgovetno mrmljao posmatrajući me u retrovizoru. Ponovio sam adresu, a on se okrenuo komentarišući da samo kod Srba taksista mora da čeka mušteriju nepristojnih četvrt sata. Prekinuo sam ga napomenom da ne znam o čemu priča, da je prošlo tek nekoliko minuta otkako je operaterka najavila njegov dolazak i da, ako smo završili diskusiju, krene. Ljutito je uzvratio da može i da me ne vozi, na šta sam mu rekao da je to njegova stvar i da ako neće – ne mora. I dalje me je mrko gledao preko retrovizora i čekao, ne znam šta, pa sam mu se primakao do samog potiljka i tiho, ali preteći kazao:

– Umro mi je otac i čekaju me na Dorćolu!

Zgrčio se, uvukao glavu u ramena, a ramena u preveliki sako. Ćutao je i verovatno merio šta da uradi. Odmahnuo je glavom nekoliko puta i napokon krenuo, ali je još dugo, skroz do skupštine vozio, mumlao i gunđao.