Presing

I mrtvi vole trešnje

Bili su čudna skupina. Neko bi rekao ludaka. Istina je da su, pre svega, bili skupina mrtvaca.

E sad, šta tačno podrazumeva to „biti mrtav“. Koliko god se taj pojam činio nedvosmislen, binarno logičan, jesi ili nisi, živ ili mrtav, nula ili jedinica, stvari baš i ne stoje tako. Postoji čitav valer stepenovanja od „biti formalno živ a duša mi spava“, preko „telo mi se raspada al’ se držim postojanja ko pijan plota“ do, na primer „živ sam leš, ne smeta mi“.

Dobro, neko bi rekao da nema mesta proizvoljnosti onog trenutka kad se pređe crta i ispusti poslednji dah ali, ne bih da cepidlačim, samo kažem da postoji jedan broj nesrećnika, nedovoljno mrtvih da bi otpustili dušu da ide dalje, a opet, nedovoljno živih da bi pretekli u nama poznatoj realnosti. Ono što ih je održavalo u tom, uslovno rečeno, postojanju, bile su jake želje – nerealizovane dok su imali telo da nešto s njima urade, ali dovoljno imperativne da i dalje zaposedaju i traže svoje.

Jaka željnost činila je da i dalje postoji unutrašnja zgusnutost koja je čak pravila privid fizičkog oblika, istog kao kada su ih polagali u sanduk. Istina, vidljivi su bili samo međusobno, osim možda retkima koji su imali antene za onostrano. Ukoliko bi i došlo do takvih incidenata i do kratkotrajnih preklapanja planova, (ne)srećnik koji bi postao svestan njihovog prisustva bi ili najednom postao jako negativan, besan i neobjašnjivo zao, ili bi, u ekstremnim probijanjima svetova, čak mogao i da ih vidi kao posebne entitete i u tom slučaju bi ili trajno skrenuo ili preventivno proglasio svoje viđenje za snoviđenje.

Naša ekipa rojila se oko mesta koja su pulsirala patnjom i jakim nezadovoljstvima, tamo gde su se iznenada otvarale Kapije za prelazak, ili oko ljudi koje su porobljavale jake želje i impulsi. To su bile frekvencije koje su ih prirodno privlačile i bile neka vrsta hrane. Isto kao što se u automobil sipa gorivo kako bi mogao da se kreće, oni su bivali privučeni takvim energetskim dešavanjima.

Trenutak i mesto u kome se dešava ova priča (iako su te koordinate date samo uslovno jer za njih važe drugačije dimenzije) jeste jedno sparno popodne u grobljanskoj radnjici u malom mestu.

Milorad (čovek od ovog sveta) sedeo je nalakćen za rasklimatanim stolom gušeći se od omorine i psujući u sebi besparicu, dosadu i svoju gnjavežnu ženu s kojom se upravo posvađao. Ionako težak vazduh bio je ispunjen sladunjavim mirisom poluuvelog cveća, grančica čempresa koji se upliću u pogrebne vence i parafinskih sveća. Lenjo je mljacao trešnje koje je kupio u radnjici pored i nadrkano konstatovao kako trešnje, iako naizgled jedre i rumene, nemaju slatkoću, verovatno od kiše koja je tih dana svako malo padala. „Ove trešnje su podvala, deluju plastične u svojoj savršenosti, a nikakav ukus, baš kao i moj život“, pomislio je. Vrtlog nezadovoljstva koji se kao oblak pare nadvio nad njim privukao je naše junake poput mrava koji su osetili šećer. Nije ih, naravno, video, ali njegova klaustrofobična radnjica je namah postala krcata. Osetio se još teskobnije, ako je to uopšte moguće.

Trešnje! Unisono je odzvonila alavost mrtvih usta. Najesti se trešanja dok stomak ne zaboli. Dok prska sok, dok puca jedro meso voća koje drobe krezavim ustima. Orbitirali su u krugovima oko stola i roze najlon kese, sve brže i brže. Uplelo se jedno sladostrasno kolo. Kako nije moguće najesti se u fizičkoj realnosti a istovremeno boraviti u onostranosti, želja se ulila u sirotog Milorada koji je počeo da ih mahnito trpa u sebe iako mu nije bilo ni do čega, pa ni do trešanja. Bilo je nečeg mračno komičnog u tom prizoru. Jeo ih je kao da mu je zadnje. Nije se ni trudio da pljune svaku košticu. Nije mu bilo jasno da li pljuje koštice ili sopstvene zube. Ponesen neobjašnjivom gladi počeo je da ih jede, ne jednu po jednu, nego celim šakama. I koliko god je samom sebi bio besmislen, nije mogao da se zaustavi. Niz obraze su počele da mu cure suze, niz bradu crveni sok.

Zaposednutost koja ga je spopala kulminirala je u jak i temeljan osećaj tuge i promašenosti. Da mu je neko rekao da će danas, ni iz čega, doživeti ovakav duševni kolaps, ne bi mu verovao.

Napustiće ženu.

Zatvoriće radnju.

Vratiće se na selo.

Defetizam koji je osetio začudo mu je doneo olakšanje. Rasplakao se crvenim suzama.

Tanko staklo kandila je puklo.

Mrtvi su se razbežali.